“Izvinite što nam je trebalo ovoliko vremena da stignemo” – rekao je sinoć na kraju koncerta Robert Smit, a mi kažemo: “Konačno i – bolje ikad nego nikad!” Sinoć je Exit festival upisao još jedan istorijski događaj. The Cure po prvi put u Srbiji! Toliko voljeni i dugo isčekivani stanari Hola slavnih rokenrola ispunili su sva očekivanja i isčekivanja njhovih vernih fanova i poštovaoca. I to na vrhunskoj svirci koja je trajala preko dva i po sata!
U svirku benda The Cure uveo nas je bend vredan pažnje – 65daysofstatic. Oni su nedavno za Headliner dali i ekskluzivni intervju, a odabrani su po ukusu Roberta Smita lično, a on zna koga bira. Predgrupe nažalost teško skreću pažnju publike koja uglavnom željno isčekuje samo onog zbog koga je došla na koncert. Ipak, svojom sugestivnom svirkom, te muzikom koja je komponovana kompleksno i slojevito, a reč je o instrumentalnim numerama – momci iz 65daysofstatic pošteno su zaslužili aplauze i povike podrške iz publike. I iskreno preporučujemo da ih pažljivo proučite i odslušate.
Koliko smo samo puta postavili pitanje – kada će The Cure doći? Odgovor verziranih za koncerte uvek je bio – jednostavno su preskupi za nas. A onda se desilo čudo, sudbina, splet okolnosti ili sve zajedno – menadžment benda je sam kontaktirao Exit koji se, kao zvanično najbolji evropski festival,logično našao na mapi festivalske turneje benda. Možda i poslednje ovog tipa u njihovoj 40 godina dugoj karijeri. Zato ovo jeste pisanje istorije na domaćem koncertnom terenu.
I kao što su munje i gromovi nedavno obeležili koncert benda Whitesnake, ponovo su Bogovi rokenrola javili da su tu i posle dvadesetominutnog isčekivanja da The Cure izađe na glavnu scenu Exit festivala, uz prve kapi kiše, čuli smo akorde vanvremenskog singla “Plainsong”. Do kraja sledeće, horski ispraćene balade “Pictures of you” kiša je odradila svoju ulogu specijalnog efekta. Jer melanholični The Cure i kiša zapravo taaako idu zajedno.
No, utisak i ugođaj bi bili umnogome pokvareni da u narednih cca pola sata kiša ipak nije stala, jer morate zaista biti “zagriženi” obožavatelj da tvrdite kako je super slušati koncerte po pljusku… ne, nije. Neobično rani početak koncerta (20:30h) za hedlajnere fesitvala uticao je na to da u prve tri numere prostor ispred bine ne bude u potpunosti popunjen, no situacija se ubrzo menja i šaljemo sliku da Exit publika itekako odoleva i ranoj satnici i nevremenu, pogotovo kad je reč o rok gigantima.
A kada je reč o interakciji publike i benda – u slučaju The Cure ona se svodi na “razumemo se bez reči”. Oni koji su negde po svetu već slušali bend dobro znaju da Robert Smit nije pričljiv, da se jedina interakcija u njegovom slučaju dešava na momente sa bendom (Simon Galup- bas, Rodžer O’Donel- klavijature, Revs Gabrijels- gitara, Džejson Kuper- bubanj). Publika je ta koja daje podršku, ali čini se da je sinoć kiša ipak uticala da atmosfera isčekivanja splasne i reakcija na bend po mišljenju mnogih jeste bila ispod očekivane. U prilog tome ide i gest O’Donela na kraju koncerta, pred bis, koji je intenzivno mašući rukama pozvao publiku na jači aplauz (!). Robert Smit je na to odreagovao šaljivom opaskom uz osmeh, te nonšalantno nastavio svirku.
Ako ostavimo po strani generalno mlaku reakciju publike (mada, budimo realni, muzika The Cure nikada nije bila ona na koju se baš skače i urla), moć muzike je uvek u – izvrsnoj interpretaciji. I da citiramo govor Trenta Reznora povodom uvođenja The Cure u Hol slavnih rokenrola: “It wasn’t just the sound, the words, the presentation, all of it was anchored by the most exquisite of instruments, Robert Smith’s voice. That voice had such range of emotion — from rage, and sorrow and despair to beauty, frailty and joy” – dakle, Galup, O’Donel, Gabrijels, Kuper na momente virutozni, muzikalni, u svakoj sekundi stabilni, precizni, tehnički su nepogrešivi, dok boja glasa i interpretativni manir Roberta Smita deluju kao peti instrument u bendu i ono po čemu The Cure jestu posebni i prepoznatljivi. A sinoć su i interpretacija i zvuk i produkcija bili zaista besprekorni.
Vratimo se na set listu – u odnosu na čuveni Glastonberi dobili smo četiri pesme više, a dobili smo i zaista najveće hitove benda ikada (ok, svako će se setiti poneke čuvene pesme koja nije bila odsvirana, ali imati festivalski nastup od bezmalo tri sata itekako je privilegija!): “High”, “A Night Like This”, “Lovesong”, “Last Dance”, “Burn”, “Fascination Street”, “Never Enough”, “Push”, “In Between Days”, “Just Like Heaven”, “From the Edge of the Deep Green Sea”, “Play for Today”, “A Forest”, “Shake Dog Shake”, “Disintegration”. Eklektični, sofisticirani, intenzivni, moćni – prepričavati doživljaj najvećih hitova benda The Cure potpuno je izlišno, jer svako od nas ima svoju priču i svoj odnos prema bendu. Jedno je zaista tačno: The Cure su svojom izrazom i brojnim umetničkim fazama definisali i redefinisali post-punk, New Wave, goth, alternativnu i post-rock muziku. I mada ih kroz karijeru muzička kritika nije uvek podržavala i hvalila, slušajući esenciju karijere benda The Cure kroz sinoćni koncert jasno je zašto je taj bend toliko značajan za istoriju popularne muzike. Zahvaljujući navedenom – The Cure su se ustoličili kao respektabilni bend čija publika se kroz pet decenija formirala i determinisala kao: inteligentna, strastvena i nadasve – lojalna (još jedan detalj iz govora Trenta Reznora, prim. aut.).
Posle zaista upečatljivog oficijelnog dela, svojevrsnog muzičkog vremeplova kojim nas je bend proveo kroz svoje brojne faze u stvaralaštvu, usledio je bis, kao vrhunac, od čak sedam antologijskih hitova: “Lullaby”, “The Caterpillar”, “The Walk”, “Friday I’m in Love”, “Close to Me”, “Why Can’t I Be You?”, “Boys Don’t Cry”.
Odrastali smo uz The Cure, on je bio deo naših životnih faza, svako je prisvajao bend na svoj način. I to je ono što ovaj bend čini tako moćnim. Ta veština da dotakne, pomakne, podstakne…neobični, zastrašujući, preemotivni, patetični, energični, psihodelični…lista opisa je beskrajna…jer takav je i The Cure, za uvek i za beskraj…. i nazad.
Koncert se završio, bend se poklonio. I ostao je osećaj i pitanje – šta se to upravo desilo?! Da, zaista se desila magija… i muzička istorija. Privilegovani smo što smo bili deo toga.
Marija M. Karan za Headliner.rs
