Poslednji koncert u nizu ne znači manje važan. Tamo je publika koja ima najviše strpljenja, koja prethodna dva dana ne čita vesti, prebacuje kanale i izbegava društvene mreže. Tamo su oni koji su imali samo malo manje sreće, ili nisu bili dovoljno brzi (možda zbog radnog vremena ili dečijeg rođendana) da stignu na red za prvi termin. Poslednji koncert u nizu ne znači ni manje rasprodat, tome svedoči prolazni žamor: “Dobro je da smo došli na vreme…”.
Pod komandom dirigenta Ivana Ilića, pored Big Benda RTS-a, našao se i Darko Rundek. Tako je, kako je veče odmicalo, leva ruka sve češće bila vodilja Rundeku, dok je desna služila za ostatak ansambla. Sve je počelo pesmom “Ti i ja” i već je tu bilo jasno o kakvom zvuku će biti reč. Ni Haustor, ni Ekipa, ni Cargo Trio. Ipak, kako se bez oslonca ne može, bio je tu Igor Pavlica, da nas podseća na prethodne, dok kreira nove verzije. Sa njim je stajala i Maja Rivić.
Rundek, ako mu je verovati na reč, nikada nije imao big bend. Nikad nije ni znao da piše za njega. Novim aranžmanima, kako kaže, ostvaruje svoje dečačke snove. Praveći produžene, džezirane, izvedbe pesama koje je zamišljao da izvede u ovom sastavu, ili dajući nekim znanim pesmama novi oblik.
On tri večeri za redom živi svoj mladalački san, a nama dozvoljava da ga posmatramo, da budemo statisti u njegovim zamislima. On dobro zna šta se dešava u Srbiji prethodnih meseci. Rekao nam je da je tu da nam pomogne. Da lepotom i ritmom doprinese u našoj borbi za smislom i istinom.
Stigao “Trening za umiranje“ Mileta Kekina i Darka Rundeka
Poslednji koncert u nizu bio je poseban i datumom. Posvećen je Darkovom sinu Vidu, koji je 25. marta proslavio trideset četvrti rođendan. U post scriptumu, posvećen je Vidovoj majci, Darkovoj životnoj saputnici, Sandi.
Već pri početku izmešteni smo sa lica mesta. Iz sumornog Beograda, u kojem je proleće za sada samo još na papiru, a od leta ni nagoveštaja, uz reči Ivana Ilića otišli smo na more. Bilo Jadransko, Sredozemno ili Jonsko, nije važno. Važno je da je tu negde luka, a u njoj poneka devojačka simpatija.
Negde u pozadini, sa radija, da se čuje When you where little Mary, you used to love the sea.. U takvom ambijentu odsvirana je “Slick Señorita”. Kad smo se već spustili do mora, kako da ne zamislimo – sve se dešava kao po planu, ali umesto MTS Dvorane, negde na otvorenom. Ili, kako bi bilo da je prostor pogodan za ples? Mada, za najhrabrije, svaka je dvorana plesna. Njima ne smetaju ni sedišta, ni kosi podovi.
Još jedna od pesama kategorisanih kao “dečački san” bila je “Uhode”. Dok je publika u dobro poznatim pesmama preuzimala ulogu pratećeg vokala od Igora i Maje, a tuđi dlanovi ulogu perkusija, Rundek je stajao sa strane. Bio je ovo koncert gde i on sam, kao i publika, omađijani posmatrač. Omađijan ostvarenjem onoga što je oduvek želeo, a do skoro nije imao. Onda, gledajući iz tog, možda i jedinog ispravnog ugla, prevario se svako ko je očekivao Haustor. Čak, ko je očekivao Rundeka, onakvog kakvim ga javnost površno percipira.
Kad Rundekova “Ena” postane Francuskinja…
U ovom slučaju, bio je iskren, istinski i iskonski, kakav jeste. Dovoljno intiman da nam dozvoli da ga posmatramo dok njegove izmaštane mladalačke ideje dobijaju stvarni oblik. Dovoljno svestan sebe da poželi da ih podeli sa nama. Bilo je pesama iz svih delova, krajeva i početaka karijere, u svakom njenom obliku. Eonima daleko od svega što smo čuli do sada. Pogrešno bi bilo mešati ili dovoditi u vezu “originalne” i džezirane verzije. Pogrešno je i opisivati jedne kao “prave” (kako bi, originalne), a neke kao “one druge”. Neka postoje paralelno, bez dodirnih tačaka. Za publiku koja ima sluha (i ne samo klasničnog, čulnog) za sva umetnička snoviđenja i domaštavanja.
– A sad ćemo staviti tanku dugačku cigaru i par mamuza od zlata – i već su se u vazduhu osećali žmarci, dok su se dugački uzdasi, sa pogledima ka gore i podizanjem ruku naglo širili. Osvetljena publika bila je na nogama, ruke do kraja nisu spuštene, a očigledno simbolično “Izađi i bori se” je propisno odjekivalo. Kolektivni duh očvrsnut je i nešto manje preslušavanom, još manje puštanom na radiju, ali ne manje aktuelnom “Ima ih”. Ako shvatimo pesmu, ko su oni, ko smo mi. Verovatno ih ima. Možda će doći drugi. Ali ima i nas, sve više. Više od “njih”. Naše korenje uranja sve dublje.
Čuli smo sva imena Big Benda. Radmilović, Turajlija, VilKoks, Krnetić, Vukašinović… “Ruke” je ipak morao na gitari da odsvira Rundek, to je simbolika.
Mnoge pesme su zahtevale uvod, radi boljeg razumevanja. Tako nam je objašnjeno da je “Wanadoo” francuski internet provajder, a pesma iz rane faze interneta govori o strahovima povezivanja i upoznavanja putem foruma. Stara garda, čiji se mejl još uvek završava sa @yahoo, to najbolje razume. Tad je Igor Pavlica dobio ulogu “vraga”, a Maja Rivić je postala “kraljica” interneta. Rundek je postao svoj prateći vokal, na momente i plesač. Reflektori su, ipak, tokom tih nekoliko minuta, bili upereni ka Pavlici i njegovoj nesvakidašnjoj izvedbi.
“Šejn” ponovo jaše… Darko Rundek objavio novu verziju poznate pesme
Saznali smo i da je Ena inspirisana pogrebnim povorkama iz Nju Orleansa. Ali ono bitnije pitanje, da li je i Ena deo dečačkih snova, ostalo je bez odgovora, uvek mašti na volju.
Očekivano, u jednom trenutku iz publike se začuo poznati uzvik. Tada je Ivan Ilić zadirigovao publikom, uzvik je dobio ritam, a iz ritma je nastao “Apokalipso”. Istovremeno, sedišta rasprodate MTS Dvorane bila su potpuno prazna – bio je to trenutak kada su svi bili na nogama. Pred “Šal od svile“ Rundek nas je utišao i vratio na mesta. Ponovo se osetio talas prijatne jeze sa prvim taktovima i jedno, možda slučajno naglas izgovoreno “Evo ga…”.
– I to je bio kraj – rekao je, pre nego što su se sinhrono poklonili. Pištaljke su bile poziv na bis. Ali, kako muzičari nisu otišli, nije bilo potrebe da strepimo. Otkrili su nam tajnu, ipak nije kraj.
Razvezavši kravatu, Rundek se vratio.
– ’Ajmo još jednu.
Ta jedna bila je “Duhovi”“ i zaista je značila, još samo jednu.
– Vidimo se nekom sledećom, još uvek nepoznatom prilikom – pozdravio nas je, a zatim nestao, zajedno sa muzičarima. Više nije bilo tajni. Možda je ta sledeća prilika onda kada istinsko ime bude značilo Pravda, a parobrod odveze skitnice na zapad (ili gde god da pripadaju).
Po izlasku, još dugo niz ulicu su se čule pištaljke, uzvici ili poneki provučeni stih tek izvedene pesme.
J. Ilić za HL
a ima ih, ima ih, ima ih, ima ih…