Čovek bez sluha, ili odavno poznati po jednostavnijoj varijanti – ČBS, ove godine obeležavaju 25 godina tokom kojih rade ono što vole. A time ne može da se pohvali baš svako. Posebno ako je taj “rad” bavljenje rokenrolom u zemlji Srbiji.
U susret finalu Mobil Demo Festa u Wurst platzu, gde će neki novi, mladi bendovi možda započeti svoje brojanje godina na sceni, razgovarali smo sa Mikijem Radojevićem pevačem i gitaristom benda koji će svojim nastupom podržati mlade kolege koje se takmiče za debi album, ali i čitavu priču koja ima za cilj da ratdrma i pokrene novu srpsku rok scenu.
Koliko se razlikuje “Čovek bez sluha” pre 25 godina i danas? Kao bend, ali i kao situacija u društvu?
– Nešto se promenilo, nešto neće nikad. Čovek bez Sluha je kao bend uspeo da evoluira, napreduje, postavi sebe na zasluženo mesto na sceni ne menjajući svoj stav i osnovni zvuk.
Budno pratimo svetske tokove, pratimo produkcijske trendove, ali i sa ovako zavidnom “kilometražom”, mi smo i dalje četiri iskrena lika koji se na najotvoreniji način obraćaju svojoj ili široj publici, baš kao i pre 25 godina.
Naravno, ljudi sazrevaju, pa taj pank u nama više nije dečački i galamdžijski, jer postoje i mnogo mudriji načini da se nešto saopšti u megafon.
Ako bi “Čoveka bez Sluha” upotrebili kao metaforu, tu se, čini mi se, stvari u društvu nisu puno promenile. Izbegavam negacije i bilo kakvo negativno zračenje iz svojih usta ili olovke, ali “gluvih” je i previše.
“Stanimo u gard” je vaš najzreliji album i sa najtvrđom porukom, da li to znači ranije nije bilo vreme da se “stane u gard”?
– Ma kako nije… Ali ovo sada je već pucanje po šavovima.
Ipak, odmah potom ste se odlučili za “live” album, da li ste time malo ublažili poruke sa “Stanimo u gard”?
– Mislim da nismo jer, koliko god je aktuelni album po mišljenju mnogih kvalitetan, mi prosto uživo sviramo toliko dobro da sve pesme zvuče još “veće”, krupnije i efektnije.
Live ste snimili na “domaćem terenu” u Kragujevcu, zašto ste rekli da je najteže i najlepše svirati “kod kuće”?
– Najteže a najlepše jeste svirati “kod kuće”, ali razlog snimanja lajva u Kragujevcu je jer tako dolikuje, hteli smo da u snimak uđe “navijanje” naših sugrađana koji su nam velika podrška u karijeri pa stoga mislimo da je to i njihov album, a da se ne lažemo – tu smo imali i najpogodnije uslove da napravimo dobar audio zapis. Lakše je doneti par sprava u svoj grad nego iz svog grada transportovati i sebe i ceo cirkus negde drugde samo da bi se šepurio kako sviraš po regionu.
Niste ni posle svih ovih godina izgubili veru u to da muzika, rokenrol posebno, mogu da promene sve(t)?
– Kakvi bi smo to inače ljudi bili sve ovo vreme? Da smo u manjini – jesmo, plus ne bih da ispadam klinac i sad ovde serviram neke Vudstok zaluđice. Ali dobar je kovač onaj koji kuje svaki dan.
Zamisli da ti na koncert dodje njih 13, ali vernih. I ti kao odsviraš 13 minuta i odeš.
Da je tako, odavno bi se mi zvali “ČBS – Bend”, ako se razumemo.
Dakle naš princip, naš krst je neodustajanje.
Šta bi za vas bila kruna karijere?
– Da se jednog dana sva deca članova benda druže i međusobno poštuju kao nas četvorica.
Svi se žale da imaju problem sa sistemom, a vi ste uspeli da imate problem i sa Markom Zakerbergom, šta se tu na kraju dogodilo? Da li ste dobili odgovor zbog čega je zabranjen spot “Ti samo misliš da me znaš”?
– Jesmo. Evo priče:
Objavili smo spot Tina Jergera koji je hteo da se u propalom fabričkom okruženju prećutno “nadmeću” ničim izazvano ljuta i nadrkana posmatračica pole dancea i devojka koja pleše na šipki (da se razumemo: pole dance je umetnička disciplina poput ritmičke gimnastike, a ne striptiz, pa je i plesačica odevena u najnormalniji sportski triko).
OK, to svakako deluje izazovno i provakativno, ali pri pokušaju da uplatimo “boost” na Facebooku, oni su nas odbili. Nekako smo stigli do administratora iz firme Facebook, a konačno objašnjenje je bilo “too much skin” (previše gole kože / golotinje).
Krajnje licemerno s njihove strane, daj da se ne foliramo, pa pobogu, svaki treći stori na Facebooku izgleda kao reklama za hotline, ali hvala im kao bratu rođenom, pesma je zbog tog mini – skandala sada vrlo zapažena i popularna.
Pratite li novu urbanu muzičku scenu Srbije, ima li tu bendova koji mogu da pokrenu stvari?
– Generalno: Ima ideja, ima štofa, ali nažalost većina bi lake poene. I OK, osvoji se po neki, ali…
Znaš ono kad te učiteljica malo pusti na lepe oči, a i ajde, dete je iz dobre familije?
Onda pređeš u peti razred, pa ne znaš koji je glavni grad Francuske.
A da ponovim i hiljaditi put: trud, drugarstvo, poštovanje, podela rada, zrno po zrno pogača… Ne možeš sa 18 da budeš “wauu” nekome ko isto ima 18.
Bilo kako bilo, mi kao jedan ne baš tako imućan i moćan bend strašno podržavamo, poštujemo, pa čak ako možemo i “guramo” svaki mladi domaći bend vredan pažnje, ili bar iskren u svom pokušaju da “jede leba od pevanja”.
Kako vam se dopada koncept festivala Mobil Demo Festa, gde se od bendova osim dobre svirke traži i kreativnost u vizulenom smislu?
– Vizuelno je postalo jako važno. Ne mislim da roker treba da se bavi maskenbalom, ali bend treba da ima svoj autentični ili makar kompaktni izgled na bini ili u spotu.
Šta publika i mlađe kolege mogu da očekuju od vas u nedelju u Wurts Platzu?
– Mi smo revijalni deo fešte. Odsviraćemo set svojih najuspelijih pesama, pa se zaista nadam da ćemo opravdati to što smo dobili ulogu specijalnih gostiju, na čemu se ovom prilikom zahvaljujem u ime celog benda.
Publika će zasigurno imati u čemu da uživa, a mlađim kolegama ćemo pokušati da damo najbolji mogući primer kako bend može da bude profesionalan do koske i istovremeno se zabavi radeći ono što ume. Unapred se radujemo druženju sa svima!
