Frontmen Partibrejkersa, Zoran Kostić Cane, bio je gost Sajma knjiga u Podgorici, gde je dao intervju za Vijesti – ali o muzici je govorio najmanje. Više o knjizi “Ukrštene reči”, a najviše o čoveku, društvu, životu i nama samima.
Za sve generacije sa prostora bivše Jugoslavije, Cane je najpoznatiji kao glas i lice Partibrejkersa – i autor brojnih stihova koji su postali prave male himne. Prošle godine objavio je i knjigu poezije „Ukrštene reči“, zbirku koja deluje kao ogoljena ispovest njegove duše i misli, ali i igra rečima, klikeraškim figurama i simbolima.
Cane Partibrejkers: Mladi su pokazali da nije sve trulo i prazno u ovoj zemlji…
Kada pogledate unazad, šta možete reći – kako je sve krenulo i dokle smo stigli, bilo kao društvo, bilo kada je reč o muzici?
– Nisam za tu fazu nostalgije, „šta bi bilo kad bi bilo“ i slične stvari. Idemo dalje. Nikad nisam živeo u mestu, nisam šlajfovao – nikad, pa neću ni sada. Ne osvrćem se. A muzika… muzika je muzika onoliko koliko te okupira. Tražili smo put, ali nas je stvarnost odvela, i opet nas vraća u lavirint.
Želimo li da izađemo iz tog lavirinta i budemo slobodni – isti, posebni, samo svoji?
– Zavisi. Sve je to pitanje iskrenosti. Ima tih emocija koje se kriju, od kojih i sam čovek beži. Znaš ono: “Ćuti, može i gore“. Koliko samo kod nas ima opravdanja da se ne uradi ono što bi trebalo… Ali da ne kukam – život je lep. Ne želimo da nas znanje dovede do očajanja, ni vera i nada da nas obrišu iz sadašnjosti, već da pruže nadu da može bolje. Mora da bude bolje.
Osim muzike, sad je tu i poezija, knjiga “Ukrštene reči”. Kao i sve vaše reči – i ove nose bunt, simboliku, poruku, komentar…
– Predstavljanja knjige su uglavnom slična, ali opet svako ima svoju osobenost. Uvek se svede na slobodu, identitet… pa se izdvoji neka reč. Na Sajmu knjiga u Podgorici pretegnulo je pitanje spoznaje. Desio se susret, razgovor, izgovorila se reč koja je usmerila tok – i mog izlaganja i same promocije. Uvek ispadne drugačije. Oslobodi se čovek – a čovek je danas zarobljen, svet mu je postao kavez, a u njemu uvek neki gospodari…
Dobrodošli, vratila se vaša Cančuga… Zoran Kostić Cane promovisao knjigu poezije “Ukrštene reči”
Ko su ti gospodari? Vlasnici naših života?
– To su neke čiče iz mraka sa ludim idejama o porobljavanju čoveka, određivanju koliko nas sme biti, kako ćemo da živimo, kakvi da budemo. Ludilo vlasti te tera da se osećaš kao zemaljski bogić koji igra šah sa ljudima. Praviš od života nekog važnijeg nešto više od svog ili bilo čijeg. A koliko znaš o čoveku pored sebe? Kako primaš dobro? Kako podnosiš razočaranje kad uradi nešto što nisi očekivao? Glavno pitanje je – kako da uskladimo različitosti? Jer svet jeste za sve – i treba da bude.
“Zemlja za nas” i “kuća za svu našu decu” – tako?
– Pa da. Svi moramo da budemo tu jedni za druge. Naša raznolikost treba da bude u skladu. Treba da težimo harmoniji, dobroj energiji, vibraciji. Sve ostalo – rat, krv, novac, seks, porivi – to nema veze.
Moć, slava, vlast?
– Ima svega. Bolest vlada svetom. Deca nam umiru, neko plaća račune koje mi pravimo, a ni ne znamo smemo li. Čovek se ne osvrće na drugog – jednostavno ga zaboravlja.
Cane o pošastima današnjice: Daju ti pare, uzmu ti slobodu. Dok to ukapiraš, godine ti odu…
Zašto? Kako smo do toga došli? Koriste li se razlike da bi nas razdvojile, umesto da nas spoje?
– Do toga je došlo jer je neko pomislio da je veći od Boga. Udivljen sobom, taj neko kreće u životnu hirurgiju. Imamo plastičnu hirurgiju – da menjaš lik. A ovo je životna – kad ambicija postane hir, pa menjaš i sebe i druge. Hoćeš druge roditelje. Stidiš se odakle si. Hoćeš da budeš neko drugi, neko bolji. I onda pomisliš da i nisi tako loš – jer danas novcem možeš sve. To je taj potrošački pogled na život. Trošiš vreme – a svaki dan je šansa da popraviš ono što si juče pokvario.
Ispada da ste trgovac smislenih reči, prodavac tople vode…
– Ispada da je došao trgovac u grad, razvio štand i govori ljudima – i još uzima pare. Ali nije to poenta. Poenta je što uvek ima ljudi, i nadam se da sam među njima, koji kažu: “Ej! Ajde”. Koji nešto rade. Pokrenu.
Ljudi koji šire vidike – prvo sebi, pa možda i drugima…
– To je to – širi dalje. Ja tebi, ti meni, pa nekome trećem. Ne isključujem greške. Greške zavise od trenutka, osećaja, slabosti – kad nismo mogli bolje. A ima i namernih grešaka. Ako je iz namere – onda je loše. Nema čoveka koji ne greši. Samo je On bez greške. Ali previše se mi izvlačimo na Boga.
Kompletan intervju pročitajte na ovom linku.
