Karijeru Momčila Bajagića Bajage obeležili su veliki hitovi, turneje i poneka kontroverza. On i dalje traje i posle četiri decenije uspeva da svojim pesmama začara region skoro kao i na početku karijere, kada je važio za jednu od najvećih pop-rok zvezda i najpoželjnijeg muškarca.
U intervjuu koji je dao Branku Rosiću za Nedeljnik, Bajaga kaže da je nemoguće ljude folirati 40 godina, ali i otkriva još mnogo zanimljivih detalja iz bogate karijere.
Znao si vrlo rano da nećeš raditi od 9 do 5?
– Meni je klinačka želja bila da jednom u životu učestvujem u snimanju jednog albuma i da odsviram veliki koncert u Hali sportova. To je bila najveća želja koju sam mogao da zamislim. Imao sam sreću da mi se to ispunilo sa 18 godina. Tako da sam sve želje brzo ispunio i posle toga je sve bilo bonus. Nisam imao velike ambicije na početku, ali eto imao sam i dosta sreće. Osećao sam se fenomenalno kada sam došao u Čorbu, a bilo je to posle singla “Lutka sa naslovne strane”. Kao da živim tinejdžerski san — preko dana kupujem strane muzičke časopise, po podne imam probu sa Čorbom, a uveče sviram u Domu omladine. Posle manje od godinu dana došao je onaj ogroman koncert na Tašmajdanu.
U toj sveopštoj omiljenosti bilo je onih koji su tražili između redova značenje tvojih pesama, pa i asocijacije na drogu.
– Nisam hteo da u pesmama isključim baš ništa iz života koji se dešava. Pa i droga se pominjala, ali ja je nikada nisam propagirao. Kad pogledaš bilo koji ozbiljan veliki strani bend, videćeš da je svaki od njih imao temu droge. Mi smo među prvima i na kulturan način ubacili neke asocijacije, ali nije bilo želje da podstrekavamo ljude na narkotike.
Ljudima je to bilo super jer su pesme na top-listama i peva ih cela zemlja, a provuče se raznih stvari u tim hitovima?
– Bilo je i glupih situacija. Kod nas stalno postoji teorija zavere da postoji nešto skriveno. Da to nije to što se peva nego je tu nešto drugo i skriveno. Sećam se epizode koja je išla uz drugi album i pesmu “Nemoj da budeš nja-nja.” Postojala je neka šund komisija i neki tip je analizirao pesme sa albuma “S druge strane jastuka”, on je rekao na toj komisiji “Lepo je sve to mada ima skrivenih insinuacija, recimo u pesmi ‘Nja-nja’ postoji stih ‘Po podu se razmazuje je-je-je-je…’” I on je skapirao da se to peva o seksu na podu, a meni to nije bilo ni na kraj pameti. I onda pomislim: “Što ima pokvaren mozak ovaj iz komisije.” Bilo je dosta tih gluposti, ali to je normalno u rokenrolu.
A pesma “Pilule za lilule”?
– Nije to pesma o narkomaniji. Ako se svi pacijenti koji uzimaju pilule nazivaju narkomanima, onda je to o narkomanima, ali nije.
Ali niko nije mislio da taj iz pesme uzima andol?
– Ha-ha-ha, nije, ali u to vreme je bila fora da je lakše, ako imaš probleme, da ti psihijatar prepiše da progutaš dve žute i budeš ko zombi. To je lakše nego da s tobom priča 20 sati i pesma je govorila da ne može sve da se reši pilulama. A ljudi su shvatali kako su shvatali. Neko pametniji od mene je rekao da pesme ne treba objašnjavati jer neko ukapira na jedan, a neko na drugi način.
Bilo je i smešnih stvari. Riblja čorba ima pesmu “Zvezda potkrovlja i suterena” gde se u refrenu peva “Do jutra ona je verna”. I dolazi devojka koja je najveći fan Čorbe i donosi Bori da joj se potpiše na tu pesmu, i piše ona “Do jutra ona je rerna”. Ona je to kapirala, da je valjda devojka vruća ko rerna. I Bora joj kaže: “Nije rerna nego verna”, a ona mu odgovori: “Ne verujem ti ja.”
“Jahači magle” je bila kao citat Doorsa “Riders of the Storm”, 240 koncerata godišnje, spavaš 20 dana godišnje u svojoj kući. Zato sam i napisao u “442 do Beograda” stih “Brojim znake i linije” a ubrzo je nekom to bilo sumnjivo pa je pitao: “Koje su to linije u pitanju?” Ali linije su bile one na asfaltu, a ne one druge — linije od praha.
I za “442 do Beograda” su pitali da li je to razdaljina od Sarajeva ili Zagreba. Ali to je bilo zbog rime, a ne zbog Zagreba ili Sarajeva. Mada sam ja u šou-biz tradiciji u Sarajevu govorio da je to razdaljina Sarajevo–Beograd, a u Zagrebu sam spominjao njih.
Percepcija pesme “Rimljani” bila je da je tu opisan dolazak Slobe Miloševića i dolazak sveopšteg primitivizma?
– To je bilo malo pre nego što se Sloba pojavio. A tada je bilo priča da je to pesma o Kosovu. Ali nije bilo ništa konkretno. U pesmi se govori da se menja vreme i da ovo što je bilo polako nestaje. Menja se zemlja, pametni odlaze, a dolaze oni primitivniji. “Sve je više varvara, a sve je manje Rimljana” jer počelo je sve da se menja, ojačavaju narodnjaci. To je sve uoči dolaska Slobe Miloševića.
A kad je Sloba dolazio na vlast, kad je bila ona čuvena “jogurt revolucija”, mi smo tada u Novom Sadu snimali album “Prodavnica tajni”. Radili smo u Studiju M koji je nekoliko metara od zgrade pokrajinske vlade. Snimali smo pesmu “Ruski voz”, tihu pesmu, nema bubnjeva, ja pevam tiho i svaka buka smeta. Saša Habić, naš producent koji ima nenormalan sluh, kaže u jednom trenutku: “Imamo neki šum sve vreme.” Mi gledamo, osluškujemo i nema ničega. I neko se setio i otvorio prozor, a dole hiljade ljudi bacaju jogurt i viču. To je bilo prvi put da direktno vidim to Miloševićevo događanje naroda. Čekali smo da se raziđu da bismo nastavili snimanje. Tada sam napravio tekst za pesmu “Verujem, ne verujem”: “Noć, noć, totalni je mrak i ništa se ne vidi u tami…”
[infobox title=’Pesma Cigana’] Pravio si i pesmu za Zvezdu i bio u upravi kluba?
– U “ciganskoj”, zvezdaškoj ekipi sam vrlo poštovan. Kada smo svirali na Kalemegdanu, dolazi jedan od vođa navijača i pita me: “Brate, je l’ svirate ‘Zažmuri’?, kažem mu da sviramo. Pita koja će biti stvar po redu. Kažem mu i on ode uz “Hvala”. Kad smo krenuli da sviramo “Zažmuri”, na onom delu pesme “Baklje gore, pesma Cigana” krenu da pale baklje. Izgledalo je fenomenalno, i tek mi je onda postalo jasno zašto je pitao da li sviramo pesmu “Zažmuri”.[/infobox]
Kako ti je to izgledalo tada? Taj miting podrške Slobi Miloševiću i skidanje vojvođanskog rukovodstva?
– Delovalo mi je kao najava da će se desiti veliko s..nje. I nismo dugo čekali da se to zaista i desi. Kažu ljudi da na tom albumu pored pesme “Verujem, ne verujem”, postoji još nekoliko stvari koje su predvidele užas koji će doći. Ali nije bilo teško predvideti da će biti tragedija jer se osećalo da dolazi odvratno vreme. To je bilo baš gadno i delovalo je kao neko ružno buđenje. Mi smo do tada svake godine imali oko 250 koncerata po Jugoslaviji, a onda je počelo to nošenje zastava, nacionalizmi i opšte ludilo. I kada je krenulo opšte s..nje, naš posao kojim smo se bavili počeo je da nestaje. Krenuo je turbo-folk, diskoteke, dizelaši…
Sećam da smo u to gadno vreme (1991) izdali maksi singl “Četiri godišnja doba” i znam da smo tada prvi put u karijeri svirali u Sava centru. To je bilo vreme kada su svaki dan eksplodirale četiri kašikare po Beogradu i tada se prvi put od nas tražilo da sala u kojoj sviramo mora da ima detektor za oružje. A to je jedini imao Sava centar. Ratište je bilo blizu, ludaci si donosili svašta, bilo je vrlo grozno vreme.
I onda sam krenuo sa gostovanjima u inostranstvu jer sam provalio da je naša publika velikim delom otišla iz zemlje.
Da li si ti razmišljao devedesetih da napustiš zemlju?
– Jesam, onda kada je bilo najgore vreme. Imao sam jednog prijatelja, kanadskog diplomatu, i on me je ložio devedesetih na iseljenje. Ovde je bilo grozno. Uradio sam i lekarske preglede, ali zbog neke administrativne gluposti nisam uspeo da predam papire, a kasnije me je mrzelo. Kada je krenulo sa svirkama u inostranstvu, potpuno sam odustao od iseljenja. S druge strane, imao sam prilike da vidim da mnogo tih ljudi s kojima sam čekao papire i koji su se snašli i napravili pare, da niko od njih zapravo nije bio preterano srećan. Kada sam krenuo sa intenzivnim gostovanjima u inostranstvu, skapirao sam da je to isto kao da sam se preselio samo što mogu da posle posla odem kući u Beograd. Bilo je najgore što ne radi aerodrom u Beogradu i jedne godine sam 43 puta išao u Budimpeštu i nazad. Znao sam sve ljude koji voze kombi za Budimpeštu. Znao sam sve naše i mađarske carinike. Dođem na mađarsku granu i kažem: “Kako je mali Šandor? Da li mu je prošao grip?”
Zabeležila te je kamera 5. oktobra 2000. sa demonstrantima ispred Skupštine. Tvoja pesma je pratila kampanje DS-a?
– Nije to bila pesma za njih. Nisam se nikada ložio na politiku, ali kad je bio 5. oktobar, tada sam se angažovao. Svirali smo na studentskim protestima na kojima sam upoznao Zorana Đinđića. Sećam se njega kao tipa koji je nosio kožnu pilotsku jaknu, a moj ćale je bio vojni pilot pa sam i ja imao istu takvu. Bio sam sa Đinđićem na “ti”. Pitao sam ga tokom protesta 1996/97: “Zoki, je l’ ima neke svrhe, sviramo već dva meseca, hoće li se menjati nešto?” A on kaže: “Biće, biće.” Kada je postao gradonačelnik, zvao nas je na prijem i ja mu tada kažem: “Poštovanje, gradonačelniče”, a on: “Nemoj ti meni na ‘vi’ kad smo pre tri meseca bili na ‘ti’.” On je bio genije. Zvao sam ga kasnije na promociju albuma u Zvezdara teatru i on je došao kao premijer na promociju. Rekao mi je da je bio devedesetih sa Ružicom na mojoj svirci u Nemačkoj. Rekao je da mu je bilo fenomenalno ali da mi se nije javio jer mu je bilo truba da se javi.
Nisam s njim pričao o politici. Bio je neviđen lik i pričali smo o raznim stvarima. Pitao je šta može da se popravi u muzičkoj industriji kod nas.
U to vreme sam napravio pesmu “Što ne može niko, možeš ti”. Za moj album. Pošto sam bio dobar sa Đinđićem, pitali su iz DS-a da li mogu dalje da je koriste. Kasnije mi je postalo već glupo jer su ljudi počeli da kapiraju da sam ja radio pesmu za Demokratsku stranku, ali nisam. Podržavao sam Zorana, ali sam kasnije zamolio DS da više ne koriste moju pesmu jer nisam stranački radio pesmu. Nemam ja ništa protiv DS-a, ali nisam pravio stvar za njih već je ta pesma odraz protesta iz 1996/97.
Politika te sada ne zanima?
– Ne. I sigurno je da više nikome neću javno dati podršku. Borba da ode Sloba me je zanimala i to je bila istorijska misija. Pričali smo o seti i kako vreme ide. Nisam više klinac i ne mislim da mi je ostalo puno vremena da se bavim onim čime volim, a to je muzika. Politički angažman oduzima vreme a u suštini me i ne zanima. To mi je oduvek bilo dosadno. Mrzeo sam u normalnim vremenima da gledam Dnevnik. Ovo malo vremena što mi je ostalo hoću da potrošim na muziku jer je muzika mnogo lepša od politike.
Prošli put si mi rekao da su Rolingstounsi non-stop svirali i da ih je to sačuvalo od svega. Od čega su tebe sačuvale konstantne svirke?
– Kad sviraš, ti kao da si se na neki način balzamovao. Na neki način si zaustavio vreme. Pre 15 godina bio sam šest meseci predsednik udruženja muzičara. Tada sam Bubiši Simiću predao nagradu za životno delo — za 60 godina profesionalne karijere. Ja mu predajem nagradu i pitam: “Bubiša, je l’ možete da mi kažete kad ste tačno počeli?”, a on kaže: “Naravno, mali, muzičari treba da kao svoj početak računaju kad su prvi put uzeli lovu za svirku. A meni je to bilo u aprilu 1941. Nemci su već bili ušli u Beograd, a ja sam svirao u Drugoj ženskoj i mogu da ti kažem, sine, da sam tada uzeo 50 dinara. Muzika je čudo, sine, samo sviraj i videćeš.”
Tako da ako me pitaš o muzici i starosti, odmah mi pada na pamet da nije realno da su Mik Džeger i Sloba Milošević isto godište. Da su oni generacija.
HL/Izvor: nedeljnik.rs/Branko Rosić
