Možda ne bismo baš odmah pomislili da će Žika Milenković i njegova supergrupa za koncertnu prostor odabrati Bitefartcafe. Možda se oni zovu Babe, ali u četvrtak, 4. aprila zvučali su bar 20 godina mlađe.
Nema potrebe za dugačkom najavom. Još od devedesetih, pa do danas (uz “kratku” pauzu), ova grupa zabavlja publiku. Kako kroz svoj imidž, tako i kroz tekstove, a sve pod slojem izuzetno kvalitetne muzike.
Ko još uvek smatra da sve mora biti ozbiljno, sterilno, da bi bilo kvalitetno – preskočio je “Slike iz života jednog idiota”, a verovatno i druga dva albuma. Oni koji nisu, dobili su veče za pamćenje, rasprodat koncert koji se retko viđa.
Svirka je počela pesmom “Adio stres”, sa namerom da tako i bude, a zatim je usledila i najava onoga što nas očekuje, ali ne u standardnoj formi, već kao pesma. Dakle, Žika je otpevao najavu, kroz pesmu predstavio bend i zahvalio se na tolikom broju publike.
Ponegde, na krajevima bine, oni sa najboljim vidom mogli su da pročitaju set listu koja je brojala čak 34 pesme.
Neko bi se zapitao, zar ima toliko, za samo tri albuma i još po nešto sa strane. Ima, naravno, mogli bi oni bez sumnje i još toliko.
Karakterističan po scenskom nastupu, Žika ni ovaj put nije izneverio, pa je u dresu i trenerci već dovoljno privlačio pažnju, uz kratke skečeve tokom pesama. Jedan od takvih desio se, naravno, tokom “Piskle od kristala”, a publika je već bila odlično raspoložena.
U prepunom Bitef Art Cafeu, prostor je zafalio samo konobarima, koji su se s mukom provlačili oko stolova. Svi ostali su sebi našli dovoljno mesta i za nazdravljanje i za ples i nije bilo stajanja do samog kraja.
Na momente, izgledalo je kao da je u pitanju neki potpuno drugi prostor i neko sasvim drugo vreme. Kao da smo možda svi kolektivno otišli na neku od mnogo puta opevanih ekskurzija.
Pored stajlinga, skečeva i energije, publiku su zasmejavale i Žikine kratke anegdote između numera – o pesmi posvećenoj njegovoj ženi ili o prvim negativnim komentarima. Bend je imao dovoljno, možda čak i previše snage, ali publika je bila glasnija.
Bilo je prilike da svi zajedno pevaju, da mikrofon bude okrenut ka drugoj strani. Apsolutni vrhunac bilo je nekoliko vezanih hitova – “Loša navika”, “Ko me tero” i “Noć bez sna”.
Niko nije ni slutio da do kraja ima još samo desetak pesama. Moglo je vreme da se zaustavi, da se vrati unazad, pa da traje još duže.
Malo ko može da izdrži 34 pesme. Što među muzičarima, što u publici. Znači, ovde su bili samo odabrani, najhrabriji. Simbolično, napravljen je krug od početka do kraja, pa i poslednja pesma bila “Adio stres”.
Onima koji su bili prisutni, dok su još pod utiskom, ostatak nedelje će verovatno proći bez većeg stresa. Oni koji su ovo veče propustili, pitaće se šta je ovim prvim.
Profesionalci to rade ovako. Nema ih često, ali kad su tu, ostave sebe na sceni. Ipak, nadamo se da više nikada neće biti petnaestogodišnjih pauza i da ćemo ih sretati na binama, bar još koji put ove godine. Preventivno, umesto terapije.
Jelena Ilić za HL
