“Ali, mi smo ti jedna turobna grupa, Ede”, odvratio je Rej Manzarek Edu Salivenu kada je neposredno pre nastupa 17. septembra 1967. godine u bekstejdžu od članova benda zatražio da nabace “neki lep smešak na lice”, dodajući: “Nema smisla da budete tako turobni. Shvatate šta hoću da kažem?”.
Prohujalo je 55 godina od ove epizode i tačno 89 od rođenja njenog glavnog aktera, klavijaturiste i osnivača grupe The Doors Reja Manzareka. Ipak, ako tragate isključivo za anegdotskim i biografskim pojedinostima o drugom čoveku kultnog losaneđeloskog benda, onda je knjiga “Dorsi” Grejla Markusa, koju će uskoro objaviti Clio, a iz koje smo ovu zanimljivost preuzeli, pogrešno štivo za vas. “Dorsi” su sve osim obične biografije i sve osim obične knjige.
Markus je, piše Guardian, zaobišao zamorne klišee većine rok kritičara. Kroz opus The Doorsa, od pesme do pesme, vodi nas suvereno i sugestivno, te možemo čuti kako stranicama odzvanja Morisonov sablasni kirk, Manzarekovo grozničavo milovanje dirki, Densmorovo uporno održavanje ritma i osetiti atmosferu koju žicama ispreda Kriger. To nije knjiga puna dosadne faktografije i senzacionalističkih upliva u privatnost. Ona se više sluša, nego što se čita.
KAKO JE KANTA ZA SMEĆE ODIGRALA KLJUČNU ULOGU U ODLUCI DA LEGENDARNI FILM “APOCALYPSE NOW” POČNE UZ “THE END” THE DOORSA
The Doors su, kaže Markus, kolektivni junak ove knjige. Ali, treba uneti ispravku. Glavni junak ove knjige nije ni bend, nisu to ni ličnosti koje su ga činile, već možda ponajpre Muzika, i to Muzika za ceo život. Kako to da se grupa koja je postojala svega pet godina danas sluša sa podjednakim žarom? Zbog čega je nemoguće uključiti radio, a ne čuti bar nekoliko pesama Dorsa, i to sa različitih albuma? Odgovor koji Markus nudi na ova opsedajuća pitanja navešće vas da zgrabite slušalice i nikad ne odustanete od uranjanja u opus ove, kako to reče majstor dirki, “’turobne” grupe.
