Za razgovore sa nekim ljudim stvarno ne treba povod. A kada ga ima, to je samo “dodatna vrednost” u priči koja, barem kad je reč o Aleksandru Žikiću, prosto mora da bude kreativna, oštra, direktna, dinamična i, iznad svega – rokerska.
Jer, Žikić je pevač, gitarista, publicista, pisac i muzički kritičar, ali i idejni vođa benda LVC’z koji je nedavno EP izdanjem “Who is The LVC’z”, za izdavačku kuću Lampshade Media, bogato iskustvo i čistu kreativnu energiju pretočio u jedinstveni koncept za ovdašnju muzičku scenu. I to je samo početak. Jer, već na proleće sledeće godine stiže i debi album “Lights Out at Never”.
Dakle, Who is The LVCz?
– The LVC’z je, s jedne strane, bend iskrenih prijatelja zainteresovanih za istraživanje mogućnosti amerikane i svih uključenih formi na srpskom tlu, okrenut lepotama i zadovoljstvima zajedničkog stvaranja i izvođenja muzike vredne stvaranja i izvođenja. S druge strane, The LVC’z može da bude svako, ako hoće.
Posle silnih godina života “u muzici i pored muzike” konačno si odlučio da objaviš autorski album, zašto? I zašto baš sad?
– Bilo bi dobro kad bi takve stvari zavisile od moje odluke, ali mnogo više je reč o sticaju odgovarajućih okolnosti i dugogodišnjoj vežbi strpljenja koja nije dozvoljavala odustajanje. Moj drugi band S.T.R.A.H. takođe je, pre dve godine, posle vrlo dugog vremena, objavio prvi album “Kvog!”. Razlozi su isti: jedino su pesme sve vreme bile tu – i ne prestaju da dolaze – sve ostalo moralo je da se uklopi. Pošto nimalo ne sumnjam u to da se stvari, ako im dopustimo, dešavaju u najboljem mogućem trenutku i da za sve postoji pravo vreme, sve ukazuje na to da je najbolji mogući trenutak i pravo vreme baš sada.
[infobox title=’The LVC’z – organski, univerzalno i žanrovski nesputano’]
Priča o bendu zvanom The LVC’z istovremeno počinje pre nekoliko decenija i upravo sada, a njihov koncept je organski, univerzalan i žanrovski nesputan.
The LVC’z su svoju inspiraciju, uticaje i elemente muzičkog stila otkrili, a crpe i dalje, iz izvora definisanim bogatim nasledjem savremene popularne muzike, a posebno širokim odeljkom koji nazivamo amerikanom.
U početku cover bend, sa obradama nekih od najvećih autora današnjice – od Šela Silverstina i Šejna Mekgouena, preko Rendija Njumena i Džona Fogertija, do Krisa Kristofersona i Boba Dilana – The LVC’z su vremenom izrasli u značajan autorski sastav, čiji potencijal nesputano prevazilazi lokalne žanrovske muzičke okvire.
Njihov prvi EP “Who is The LVC’z”, sadrži četiri pesme i to “Long Black Limousine”, “I Was Such a Fool”, “Drive” i “Dead Man Walking”.[/infobox]
Sa tvojim ugledom i kontaktima mogao si album da objaviš za neke mnogo veće i poznatije izdavačke kuće, zbog čega baš Lampshade?
– Zahvaljujem na ljubaznim rečima, ali stvari stoje nešto drugačije: moj društveni uticaj, najvećim delom sopstvenim izborom, ali i okolnostima koje vladaju u ovom društvu, vrlo je ograničen. To ne znači da nemam izbora, ali i da su okolnosti drugačije uvek bih odabrao Lampshade Media zato što se bez ikakvih problema razumemo, zato što svoj posao rade s voljom i ljubavlju prema muzici, zato što su pouzdani i efikasni i zato što mi/nam je saradnja sa njima neobično prijatna. Takođe i zato što sam siguran da se to neće promeniti kad plodovi naše saradnje postignu značajno tržišno opredmećenje koje ih neminovno čeka. A čeka ih, jer ga zaslužuju.
Da li je neophodno čak osam članova benda za muziku čija su osnova tri akorda?
– Ne bih stavljao broj akorda ni u kakve okvire, niti ograničenja – ponekad su dovoljna i dva, što mogu da vam potvrde neki od najvećih songrajtera, od Henka Vilijemsa naniže. Nije, naravno, neophodno osam – ili koliko god – članova, ali svaki član jeste neophodan za uspostavljanje konačne harmonije koja čini The LVC’z.
Do you feel Such a Fool while You Drive Black limousine and Dead man Walking passing by?
– No. I just drive. So let me drive.
Rokenrol je, ako se slažeš, pre svega poruka koju šalješ… kakvu poruku ti želiš da pošalješ ovim EP izdanjem i albumom “Lights Out at Never” koji sledi?
– Tu bih citirao Duejna Olmena: Svi vole muziku, ali ne vole svi poruku. On je, verujem, mislio na specifične socijalno-političke i, eventualno, filosofske poruke, prema kojima ni mi nemamo posebnih sklonosti. Što se univerzalne poruke tiče, ona je sadržana u naslovu albuma, koji je, uzgred, smislila moja mlađa ćerka: za one koji žele da vide, svetla se nikada ne gase.
Šta se dešava sa tvojim bendom S.T.R.A.H. da li je on i dalje aktivan i šta možemo da očekujemo od njega u budućnosti?
– S.T.R.A.H. je aktivniji nego ikada i upravo priprema svoj drugi album, koji bi trebalo da se pojavi sledeće godine. Prvi album “Kvog!” bio je rekapitulacija svega čemu je bend težio svih ovih godina, bez obzira da li je bio aktivan ili ne, a to je organski zvuk izvornog rokenrola u savremenom ključu. Njegovi osnovni pokretači su bes i iskustvo, što je formula koja će biti primenjena i na sledećoj ploči, koju će takođe objaviti Lampshade Media. Kad, posebno u zemlji kao što je ova, pronađete izdavača iz snova, nipošto ga ne treba menjati. Otprilike dve trećine materijala je spremno za snimanje i mogu unapred i bez zadrške da kažem da će zamka drugog albuma biti u potpunosti izbegnuta. Na ovoj sceni nikada nisu postojali bendovi kao S.T.R.A.H. i The LVC’z. Sada postoje.
Godinama si živeo “preko”, u sigurnosti i sa svim blagodetima zapadne demokratije, šta je pesudilo da se vratiš u Srbiju, zemlju s uvek neizvesnom budućnošću?
– Ako je nekada postojala mogućnost da se iz Srbije pobegne na neko bolje mesto, ona je sada, u šta možemo svakodnevno da se uverimo, bitno sužena. Čitav svet polako postaje Srbija, ako već nije nešto gore. Iluzija demokratije ima nešto dužu tradiciju na, kako kažeš, zapadu, ali blagodeti nikada ne dolaze od sistema, nego od ljudi koji pokušavaju da ga poprave, svesni da će tako i njihov život postati bolji. Srbija je, nema sumnje, neobično mesto, sa bogatom tradicijom briljantnih ljudi, kojih smo pokušavali i često uspevali da se rešimo na sve načine. Ta tradicija toliko je bogata da nečim sličnim može da se pohvali veoma malo mesta na svetu. Moj povratak je bio uslovljen nekim sasvim ličnim razlozima, ali mi je drago što mi je time omogućeno da se bavim još nekim stvarima koje volim, a za koje ranije nisam imao vremena ili mogućnosti.
Ima li spasa za urbanu kulturu u ovoj zemlji?
– To pitanje, mada razumem lokalni kontekst, treba proširiti na čitav svet. Najupečatljiviji simbol savremene globalne kulture je ogromna, sve ogromnija, plastična zadnjica ili, ako hoćete, dupe. Deluje kao da većina ljudi – i stvaralaca i publike – koja je zainteresovana za bilo kakvu kulturu, smatra da je to nešto sasvim normalno i, čak, vredno i dobro. Ako nastavimo tako da se ponašamo, jasno je šta će se dogoditi. Ima, dakle, spasa ako mi tako hoćemo. Kao i u svemu ostalom, ljudski izbor je ključ, što znači da je odgovornost na svakome od nas. Ova zemlja, da se ipak i tome okrenemo, po potencijalu ima sve uslove da bude bolja od mnogih drugih, ali se, u smislu realizacije potencijala, dosledno trudi da bude što gora. Da bi spirala krenula uvis, taj paradoks mora da bude prevaziđen.
Čini se da mlada generacija muzičara, ali ne samo njih, postala inetrtna prema stvarima koje se dešavaju oko njih, žive u svojim malim svetovima oivičenim ekranima mobilnih telefona, kako ih, i treba li ih uopšte buditi iz tog zombi stanja?
– Sredstva za blokiranje kreativnosti izgledaju isto kao prečice do uspeha. Davno je rečeno da se uspeh definiše kao progresivno ostvarivanje nekog vrednog cilja. On se ne meri ni brojevima ni materijalnim opredmećenjem, nego očuvanjem integriteta, u bilo kojim uslovima. Svaka generacija biva, na ovaj ili onaj način, prinesena na žrtvu lažnim bogovima profita i slave. Današnje generacije nisu u tome nikakav izuzetak, ali je razlika u tome što su sredstva za plasiranje laži i masovno zatupljivanje postala dostupna na način kakav nikada do sada nije postojao. Naravno da ih/nas treba buditi, svim raspoloživim sredstvima i na svaki način i da od toga nipošto ne treba odustajati. Savremena kultura, ovde kao i svuda, kreće se između preterane mlitavosti i preterane agresivnosti – to su istovremeno i dve najupadljivije karakteristike zombija, barem kako ih prikazuje savremena popularna kultura od Džordža Romera naovamo. Rešenje leži između tih silom nametnutih ekstrema.
Dugo se već postavlja pitanje da li muzička industrija u Srbiji uopšte postoji i na kojim principima funkcioniše, imaš li ti, kao neko ko je jako dobro upozunat sa situacijom u nekim zemljama s ozbiljnom muzičkom industrijom, neki krucijalan savet, kako da stvari dovedemo u red.
– Muzička industrija ovde nikada nije postojala na način na koji postoji u, kako kažeš, zemljama sa ozbiljnijim pristupom temi. Eksploatacija talenta ovde se odvijala na drugačiji način, bitno haotičniji, ali jednako nepravedan u odnosu na umetnike. Postoji samo jedan način da se to promeni na bolje, a to je da mehanizmi za otkrivanje, negovanje i tržišnu realizaciju talenta budu temeljeni na iskrenoj ljubavi prema muzici i bližnjem, a ne ličnom prestižu, profitu i prevari. Vredne stvari koje se dobro prodaju donose istu zaradu kao bezvredne – zašto bismo onda negovali ove druge? Ako vam to deluje kao utopija i nedostižni ideal, istovremeno ste odgovorili na pitanje zašto nije tako.
Trenutno je aktuelna akcija “puštajmo domaće” sa idejom da najmanje 30% emitovanje muzike u medijima bude domaće produkcije. Šta ti misliš o tome?
– Svako normalan misli da je to nešto što je odavno trebalo da bude uređeno. Potpuno je logično i neophodno za razvoj scene da zakon treba da štiti stvaralaštvo na tlu na kome važi i da ljudi koji se ovde bave muzikom treba na svaki način da budu stimulisani da koriste svoj talenat u skladu sa razlozima zbog koji im je dat, a ne da ga zloupotrebljavaju da bi bili “uspešniji”. Niti da budu sistematski maltretirani nesposobnošću i zlonamernošću sistema, stalnim snižavanjem kriterijuma i favorizovanjem otpadaka kulture.
Dosta si puta u karijeri pisao o Milanu Mladenoviću, teba li Srbiji danas neki novi Milan i ima li ga na vidiku?
– Milan Mladenović je neko ko je dokazao veoma važnu stvar: da je moguće biti popularan i uspešan bez žrtvovanja integriteta bilo kojoj formi oportunizma. Šteta je što je glavnina priznanja njegovoj vrednosti došla kad više nije bio među nama. Takvi ljudi su uvek potrebni i sasvim sigurno ih ima, samo ih nikada nećemo otkriti ako im ne pokažemo da nam je istinski stalo do onoga što imaju da nam kažu. Ako ih budemo tražili, svakako ćemo ih naći, jedino što ne primećujem da ih tražimo. Savremena scena već odavno ne stimuliše kreativnost, nego načine da se, uz minimum ili čak potpuno odsustvo talenta, nešto ulovi u opštem mulju. To samo vodi daljem produbljivanju bede, nikako napretku. Zanimljivo pitanje je kako bi Milan, onakav kakvog ga pamtimo, bio prihvaćen kad bi se danas pojavio.
Rokenrol je odavno izgubio status koji je imao, čak i u svetskim okvirima, mladi slušaju neku drugačiju muziku, ali mnogi ga se i dalje slepo drže kao jedinog pravog puta. Da li je to tragična zabluda?
– Rokenrol je jedno od najvažnijih dostignuća savremene kulture, koje je svojevremeno donelo otvaranje prema stvaranju umetnosti oslobođene laži. On podrazumeva čitav niz formi i uključuje fleksibilnost i neprestano menjanje i prilagođavanje duhu vremena, uz održavanje veze sa bluzom iz koga je proistekao. Udaljavanje od bluza, koji, u svom stvarnom obliku, ne kao surogat kakvih ima koliko hoćete, podrazumeva pre svega insistiranje na individualnosti i sposobnost prenošenja ličnog doživljaja, a ne puko ponavljanje obrazaca i podražavanje uzora, dovelo je do steriliteta i, konačno, kolapsa kome svedočimo. U tom smislu istinski rokenrol je dobar put, na kome prepreke seju i oni koji ga negiraju i oni koji ga slepo glorifikuju. To je, jednostavno, način izražavanja životnog stava muzikom, koja treba da bude uzbudljiva, zabavna i pogodna za identifikaciju. Razlika između “onog” i “ovog” vremena je upravo u tome što je muzika nekada spasavala život, a danas ga uglavnom ugrožava. Što se zabluda tiče, svaka je tragična, u manjoj ili većoj meri.
Da li su YouTube i društvene mreže “upropastili” rokenrol? Ili možda mediji, koji su se okrenuli drugim muzičkim pravcima. Ili, pak, sami rokeri svojim samozadovoljnim nečinjenjem i nadmetnim stavom kako su “bolji od ostatka sveta”?
– Najverovatnije sve to zajedno, mada ne znam nikoga ko se istinski i sa punim razumevanjem i opravdanjem bavi rokenrolom, a da za sebe misli da je bolji od ostatka sveta i valja se u blatu samozadovoljnog nečinjenja. To što se neko predstavlja kao “roker”, što je, uzgred, prilično iritantan izraz, ne znači da nije nešto sasvim suprotno od toga. Rokenrol, takođe, voli masovnost, ali isključuje mentalitet krda. Sistematsko otrcavanje od strane nedostojnih i agresivnih, neprestano teži da omalovaži ili bar zamagli stvarno značenje i smisao mnogih važnih stvari – rokenrol je samo jedna od njih. Što se interneta tiče, dobra stvar je što svako može da se predstavi na internetu, a loša što svako može da se predstavi na internetu. Isto je i sa društvenim mrežama: kakvi smo mi, takve su i one. Nikakva “stara dobra vremena”, naravno, ne postoje, ali ne zavidim generacijama koje danas odrastaju.
Magistar si svedenborgijanske teologije i predsednik Svedenborgovog društva Srbije. Šta te je privuklo ovoj temi i kako bi je najjednostavnije predstavio ljudima koji o toma malo ili nimalo znaju?
– Delo švedskog naučnika, filosofa i teologa Emanuela Svedenborga, koji je živeo i delovao u 17. i 18. veku, ali je jednako aktuelan i danas, dato je svetu da bi pomoglo da se raziđu oblaci pogrešno primenjenih znanja i obmana, jednakim žarom plasiranih kroz institucionalizovanu religiju i njene protivnike. Njeni osnovni postulati svode se na besmrtnost duše, vrednost i odgovornost slobodne volje i ljudskog izbora, odsustvo svakog primoravanja, izbegavanje zla kao greha – pri čemu se greh definiše kao zlo koje povređuje – i činjenje dobra na osnovu ljubavi prema istini, bližnjem i Bogu, uz sva pripadajuća zadovoljstva. To što mi je svojevremeno otvoren put za magistarske studije iz oblasti svedenborgijanske teologije doživljavam kao istinski blagoslov na kome sam neizmerno zahvalan, jednako kao i na privilegiji da brinem o srpskim prevodima Svedenborgovih knjiga, čiji se broj neprestano uvećava. Svako ko je zainteresovan za Svedenborga i njegovo učenje i knjige dobro je došao na moja predavanja, koja se, ponedeljkom i petkom od 19h, u skladu sa okolnostima, održavaju online putem Zooma. Kontakti su omogućeni preko sajta www.swedeborgserbia.com i email adrese swedenborgbg@yahoo.com.
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Isto što sam bio pre nego što sam počeo da rastem.
A. S. Ignjatović za HL
