Na današnji dan, 19. januara 2021. godine, zauvek nas je napustio legendarni novosadski kantautor Đorđe Balašević.
U srcima generacija koje su odrasle uz zvukove njegove muzike, Đorđe Balašević zauvek je ostavio neizbrisiv trag. Panonski mornar simbol je – ne samo kvalitetne muzike – već i dubokih emocija, životnih priča, ali i autentične umetničke duše.
Otkriveno zbog čega su Balaševići protiv tribute izvođenja Đoletovih pesama, nisu (samo) autorska prava…
Đorđe Balašević rođen je 11. maja 1953. godine u Novom Sadu i odrastao u kući na Ulici Jovana Cvijića u Novom Sadu koja se spominje u njegovoj pesmi “Neki novi klinci”. U toj kući je sa suprugom Oliverom živeo sve do svoje smrti.
Za Đoleta su uvek govorili da je bio čudo od deteta . Uz pet godina stariju sestru Jasnu, za koju je bio izuzetno vezan, vrlo rano je naučio da čita, a u osnovnoj školi počeo je da piše pesme . Jedan od najtužnijih trenutaka u njegovom životu bio kad mu se sestra preminula, o čemu gotovo nikad nije govorio.
“To ćete vi jednom reći”… Pročitajte pesmu koju je Đole Balašević napisao u trećem gimnazije
Njegova majka Veronika Elvira Matilda Dolenc i otac Jovan Balašević protivili su se njegovoj želji da bude muzičar i smatrali da treba da studira geografij. Nisu prisustvovali nijednom njegovom koncertu, ali im je uvek zadržavao dva prazna mesta.
Đorđe je 1977. godine sa svojim srednjoškolskim kolegama osnovao prvi bend Žetva sa kojim je snimio pesmu “U razdeljak te ljubim”. Iako mu se pesma nije baš dopala, nakon njenog izvođenja na radiju otvorila su mu se mnoga vrata. Godinu dana kasnije, zajedno sa Vericom Todorović, formirao je novu grupu Rani mraz, koju je iz inata nazvao, na osnovu sibirske poslovice “Ako se dobroj letini nadaš, ranog mraza se čuvaj”. Od tog trenutka njegova karijera je krenula, a ostalo je istorija.
Njegove pesme nisu bile samo reči i note, već prozori u ljudske duše, ogledala vremena i društva u kome je živeo. Od “Priče o Vasi Ladačkom” do “Život je more”, Đorđe je neumorno istraživao ljudske sudbine, ljubav, nostalgiju, ali i društvene probleme – uvek sa dozom ironije, topline i istine koja je dirnula u srca.
Đole, kako se ti toga nikad nisi setio… Balašević je ovo izgovorio zbog jedne Džibonijeve pesme
U trenucima kada je reči bilo nedovoljno, Balaševićeva muzika je bila utešitelj, prijatelj i savetnik. Balašević će uvek živeti kroz svoje pesme, kroz svaki stih koji je napisao, kroz svaku priču koju je ispričao i kroz svaki osmeh koji je uputio.
