Deset godina Headlinera.
Lepo zvuči.
Skoro ko nirvana.
Kao da smo sve ovo vreme sedeli u nekoj finoj redakciji, pili dobru kafu, pravili ozbiljne planove, uredno isplaćivali plate i jednom godišnje išli na tim bilding.
Jesmo ku*ac.
Deset godina smo uglavnom gasili požare.
Jedan dan server. Drugi dan Fejsbuk. Treći dan Google. Četvrti dan neko objašnjava da je rokenrol mrtav. Peti dan isti taj traži najavu za koncert. Sedmi dan Bog odmara. A mi za računarom.
I tako ukrug.
Deset godina pokušavamo da od rokenrola napravimo ozbiljan posao u zemlji u kojoj se ozbiljnim poslom smatra sve osim rokenrola.
Borili smo se za klikove, za čitaoce, za oglašivače, za bendove, za festivale, za nove klince, za stare majstore, za tekst koji će neko stvarno pročitati, a ne samo lajkovati naslov na Fejsbuku.
Borili smo se, doduše, i sami sa sobom.
Najčešće oko pitanja: “Šta će nam, bre, sve ovo?”
I nikada nismo pronašli naročito pametan odgovor.
Headliner je svih ovih godina bio neka vrsta medijskog Don Kihota, samo bez konja, bez budžeta i sa mnogo više mejlova.
A vetrenjača koliko voliš.
Algoritmi.
Portali koji kradu tekstove.
Organizatori koji se sete da postoje mediji 6 sati pred koncert.
Saopštenja koja počinju sa “sa velikim zadovoljstvom vas obaveštavamo”, a onda slede 3 strane nepismenog ničega.
DOSTA KUKANJA – 20 ideja koje mogu da spasu srpski rokenrol
Ljudi koji kažu: “Mnogo nam znači to što radite”, pa onda ulože budžet u sve osim u ono što radimo.
I, naravno, večito:
“Je l’ možete samo da objavite?”.
Ma, možemo.
Objavljujemo već 10 godina.
I nekako još nismo skapirali kako da kažemo ne.
A trebalo je, mnogo puta.
Bilo je trenutaka kada nije bilo para.
Bilo je trenutaka kada nije bilo vremena.
Bilo je trenutaka kada nije bilo ni para ni vremena, što je, moram priznati, dosta nezgodna kombinacija kad vodiš neki medij.
Bilo je i trenutaka kada je najracionalnije bilo da pogasimo računare i odemo na pivo.
Ali racionalnost nam, očigledno, nikada nije bila jača strana.
Jer taman kada pomisliš da je dosta, stigne neka nova pesma.
Neka je*eno dobra pesma.
Ili se pojavi bend klinaca koji svira kao da im život zavisi od toga.
Ili neki matori roker izađe na binu i podseti te zašto si sve ovo uopšte počeo.
Otvoreno pismo kvazipiarovima i njihovim klijentima (izmenjeno i dopunjeno izdanje)
I onda opet sedneš za računar.
Opet pišeš.
Opet se nerviraš.
Opet pokušavaš da objasniš algoritmu da možda ipak nije sve u sisama, skandalima i naslovima koji počinju sa “NEĆETE VEROVATI”.
Deset godina kasnije, nismo postali pametniji.
Samo smo možda postali malo tvrdoglaviji.
I verovatno malo luđi.
Ali još smo tu.
Još mislimo da dobra muzika zaslužuje dobar tekst.
Da mali bend zaslužuje prostor.
Da veliki bend nije sveta krava.
Da kultura nije ukras između dve reklame.
I da rokenrol nije mrtav sve dok postoje ljudi dovoljno blesavi da ga drže u životu.
Dakle…
Kome, u materinu, sve ovo treba?
Nemamo pojma.
Ali ako smo izgurali 10 godina bez pametnog odgovora na to pitanje, glupo bi bilo da sad stanemo. Zar ne?