Kvintet All Included švedskog saksofoniste Martina Kihena udružuje aktere značajnih sastava savremene skandinavske džez scene u pravi all-star sastav.
U zajedničkoj akciji povezuju stilske ekstreme: tradicionalni džez sa bluz harmonijom i kolektivnim improvizacijama, i individualnu oslobođenu svirku sa vrludanjima izvan konvencionalnih lestvica i čestim promenama tempa. Nad impulsima fankija, svinga ili isečenog ritma norveškog basiste Jona Runea Strema i bubnjara Tolefa Estvanga, sa Kihenom se vrelo nadigravaju norveški trubač Tomas Johanson i švedski trombonista Mats Oleklint.
Sastav je do sada objavio dva albuma “Reincarnation of a Lovebird” (2012) i “Satan in Plain Clothes” (2015), pokazujući jednaku strast prema žestokim i lirskim ambijentima, opsesivnom gruvu i kompleksnim strukturama.
Publici 32. Beogradskog džez festivala predstaviće se u okviru Ponoćnog programa, večeras od 00:30 u sali Amerikana Doma omladine Beograda.
Vaš kvintet čine članovi sa zapaženim muzičkim iskustvom na drugim projektima, recite nam kako ste se okupili u sastav All Included? Šta je bila ključna kreativna iskra između vas kao umetničkih individua?
– Jon Rune Strem, Martin Kihen i ja od 2009. svirali smo kao trio uglavnom orijentisani na slobodne improvizacije. Želeli smo da u naše stvaralaštvo uvedemo i kompozicije koje ćemo povezati sa slobodnim improvizacijama, pa je uviđenje duvačke sekcije u bend bio normalan korak u tom pravcu. Pozvali smo Maksa Oleklinta, trombonistu, i Tomasa Johansona, trubača, da nam se pridruže i formirali smo kvintet. Kao što smo i nas trojica iz osnovne postave već neko vreme svirali zajedno i Martin i Mats su godinama dosta radili zajedno. Tako su se 2010. godine švedska i norveška “frakcija” ujedinile u sastav All Included.
Vaš drugi album nosi naziv “Satan in Plain Clothes” – na šta referiše ovaj naslov? Možete li da novi album uporedite sa Vašim prvim izdanjem u kontekstu muzičkog izraza, ali i iz perspektive da već niz godina zajedno svirate kao kvintet?
– Što se tiče naslova albuma na pitanje bi najbolje mogao da odgovori Martin Kihen, budući da je on autor muzike. Ali, očigledno da upućuje na opšti nedostatak poverenja u današnjem društvu, stvari u životu su retko zaista i ono kakvima se predstavljaju. Želimo da naša muzika bude iskrena i sirova. Naš cilj je da ostvarimo spontanu, zajednčku improvizaciju, čak i kada se krećemo u okvirima zadatih formi, kao što su napisane melodije, harmonije i ritam. Mislim da se na našem drugom albumu oseća činjenica da smo tokom poslednjih godina odsvirali mnogo koncerata zajedno. Imali smo sreće da budemo na turneji u trinaest različitih zemalja, što je, nadam se, doprinelo tome da zvučimo mnogo kompaktnije nego ranije. Iako je na prvom albumu bilo više delova sa slobodnim improvizacijama, na drugom se oseća relaksiranije i fleksibilnije sviranje nas kao benda. Čini mi se da sada mnogo lakše plovimo kroz melodije, harmonije i ritam, da smo mnogo jedinstveniji kao grupa na mnogo različitih načina. Sa druge strane, mislim da smo u tom pravcu polako počeli da se krećemo i na prethodnom albumu, s tim što je svako od nas “vukao” stvari u mnogo različitih pravaca. I dalje to na neki način radimo, ali naš skoro “tradicionalni džez” način razmišljanja se mnogo jasnije čuje na novom albumu. Svi imamo mnogo “old school” referenci u zvuku naših instrumenata, ali i u načinu kako ostvarujemo interakciju.
Na albumu “Satan in Plain Clothes” spajate stilske ekstreme – tradicionali džez, bluz harmonije, kolektivnu improvizaciju i individualnu oslobođenu svirku sa čestim promenama tempa, recite nam nešto više o kreativnom procesu rada na albumu.
– Veoma poštujem “sve je moguće” mentalitet koji imamo u grupi, način na koji razmišljamo o improvizacijama, a koji referiše na Art Ensemble of Chicago i druge. Naš miks komponovane muzike i slobodnih improvizacija takođe je jasna referenca na taj deo muzičke istorije. Često slobodno improvizovane deonice mogu biti i donekle unapred određene ili sa postojećim konceptom. Nema ničeg lošeg u tome, ali u našoj grupi svi želimo da muzika ima vrlo širok stilski izraz. Ne biramo uvek da to i iskoristimo, ali činjenica da znamo da je sve dozvoljeno kad sviramo daje našim nastupima uživo zanimljive obrtaje i izvesnu dozu hrabrosti. Kada sam u sviranju suočen sa mnogo ograničenja šta se sme, a šta ne, osećam se se kao ptica u kavezu. Ta ograničenja mogu biti tehnička, muzička ili estetska. U našem bendu trudimo se da nemamo nijedno ograničenje.
Imali ste priliku da sarađujete sa brojnim muzičarima i iz Evrope i iz SAD – kako poredite ove dve džez scene?
– “Sviramo ono što jesmo”, a ono što jesmo delom proističe iz onoga odakle smo. Što se mene tiče, nema nikakvog smisla praviti se da si nešto što nisi ili “svirati ono što nisi. To su činjenice koje me muče kada govorimo o formalnom obrazovanju. Mislim da je skandinavski sistem obrazovanja u džezu zaista razumeo šta je ono suštinski važno – ta činjenica donekle uvodi u moj odgovor na sledeće pitanje. Sa druge strane, svet postaje sve manji iz dana u dan i sve je samo velika mešavina muzike i buke. Teško je, i verovatno pogrešno, izvlačiti zaključke o tome kako ljudi sviraju i zvuče na osnovu toga sa kog kontinenta dolaze. Naravno, u istorijskom smislu postoje razlike između takozvane američke fri džez i evropske improvizovane muzike sa svojim različitim školama i načinom kako su se razvijale. Kao mlad muzičar koji stvara u današnje vreme kreativno mogu da se povežem sa mnogo muzičkih formi i izraza, konstantno smo izloženi svemu, to je u isto vreme i raj i pakao.
Postoji izvesna specifičnost u zvuku muzike sa skandinavske džez scene, u njenom jedinstvenom umetničkom izrazu i emociji koju donosi slušaocima – kako Vi gledate na ovaj fenomen?
– Činjenica da je skandinavski sistem džez obrazovanja bio i još uvek je pionirski u poređenju sa sistemima džez obrazovanja širom sveta, sa snažnim fokusom na individualnost izraza i vežbanje slušanja, jedna je od ključnih stvari kada govorimo o skandinavskom zvuku. Posebno džez odsek u Tronthajmu, gde živim i gde sam studirao, a koji je osnovan još 1979. godine. Tamo studenti od prvog dana uče da je “zašto” jednako važno kao “kako”. Nema svrhe stvarati gomilu perfektno uvežbanih instrumentalista, koji ne znaju zašto su muzičari. U Tronthajmu profesori ostvaruju odnos sa svojim studentima kao sa kolegama, prijateljima, ljudskim bićima, a ne trude se da od njih naprave sopstvene male kopije. Najvažnija stvar kojoj profesor uči svoje studente jeste da postavlja prava i kritička pitanja, to su pitanja koja moramo da postavljamo sebi do kraja života kako bismo mogli da se razvijamo i kao ljudska bića i kao muzičari. Možete, naravno, kao ključne tačke skandinavske džez scene posmatrati Jana Garbareka, Boboa Stensona i čitav uticaj ECM-a i kroz njih objasniti skandinavski zvuk, ali ako mene pitate mnogo više ima smisla posmatrati skandinavsko društvo u celini sa njegovom političkom i socijalnom demokratijom, kao odgovor na toliko toga interesantnog i u muzičkom smislu.
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Planeta Džez” – da li mislite da je džez danas na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?
– Smatram da je muzika muzika, i definitivno je univerzalna. Postoje razlike, ali one muziku čine uzbudljivom i predivnom. Bilo bi užasno dosadno kada bi svi zvučali isto. Nažalost, ima toliko muzike koja zvuči potpuno isto, a to je uglavnom rezultat potrebe etiketiranja i svrstavanja u određene kategorije ili žanrove. Smatram da ako uspem da ostanem mimo svih tih etiketa i kategorija koje nam se nameću, znači da radim ono što je ispravno. Kao što je Dejvid Bouvi rekao: “Užasno je opasno za jednog umetnika da ispunjava očekivanja drugih ljudi.” Mislim da u takvim situacijama nastaju najgora dela.
Šta znate o Beogradu i Srbiji? Da li poznajete rad nekih džez ili drugih muzičara iz naše zemlje?
– Pre dve godine All Included je svirao na džez festivalu u Kanjiži, to je bila moja prva poseta Srbiji. Početkom ove godine prvi put sam posetio Beograd, kada sam svirao na RingRing festivalu sa Džo Mekfijem i “Universal Indians”. Oba ta iskustva bila su izuzetna zahvaljujući pre svega predivnoj publici. Ne poznajem još uvek rad previše muzičara iz Srbije, ali 2011. godine studirao sam na Konzervatorijumu u Amsterdamu zajedno sa srpskim džez saksofonistom Lukom Ignjatovićem. I on će ove godine nastupati na Beogradskom džez festivalu, pa se veoma radujem njegovom koncertu. U Tronthajmu, gradu u kojem živim, živi i Jovan Pavlović, sprski kompozitor i harmonikaš koji je izvanredan muzičar. Nakon koncerta u Beogradu ću boraviti još dva dana, pa se nadam da ću imati prilike da čujem i upoznam još vaših muzičara.
BJF
