Dimitrije Vasiljević, muzičar impresivne biografije, doktor džez klavira, trenutno radi kao profesor na “Xavier University of Louisiana” u Nju Orleansu, a takođe aktivno nastupa širom Amerike.
Muzičar, koji je obrazovanje sticao na dva kontinenta, u četiri države, na Fejsbuku je podelio status u kome je objasnio zbog čega su muzička takmičenja pogubna za muzičare, kao i da će odsustvom istih, u potpunoj slobodi, nove generacije muzičara moći da budu kreativnije, inventivnije… “na načine na koje su to radili veliki majstori starih vekova”.
Njegov status prenosimo u celosti:
“Išao sam najpre u pripremni razred muzičke škole godinu dana. Pa u nižu muzičku školu 7 godina. Pa u srednju muzičku školu 4 godine. Pa na fakultet muzičke umetnosti 3 godine. Pa na još jedan muzički fakultet – Berkli 3 godine. Pa na master iz muzike na NYU 2 godine. Pa na doktorat iz muzike na UIUC 3 godine. To je ukupno 23 godine konvencionalnog muzičkog školovanja, u 6 škola, u 4 države, na 2 kontinenta.
Predavao sam muziku na NYU godinu dana, na UIUC 2 godine, na XULA 2 godine i na BMF letnjim kampovima 5 godina.
Za taj četvrt veka koji sam proveo u muzičkom školstvu, gledao sam iznova i iznova jednu veliku muku i nepravdu učinjenu prema muzici od strane muzičkog školstva. Jednu strašnu pošast nadvijenu nad muzikom – zločin koji se zove MUZIČKO TAKMIČENJE.
Muzičko takmičenje je najskaradniji, najnesrećniji i najparadoksalniji oblik bavljenja muzikom koji postoji u poznatom delu galaksije.
Kao učenik muzike bio sam nevoljni takmičar školskih takmičenja na koja su me nastavnici bez pitanja terali, da se poput kakvog pit-bula krvavih čeljusti, BORIM da POBEDIM svoje drugare koji isto tako uče muziku kao i ja. Da bih pobedio, morao sam da budem BOLJI od njih. Ako ne pobedim onda su oni bolji od mene, a ja GORI od njih.
Zamislite klinac ste, zavolite instrument, uživate u otkrivanju muzike, te za vas potpuno nove magične oblasti života božanskog porekla, upišu vas u muzičku školu da otkrivate tajne sviranja tog instrumenta, upoznate drugare koji su isto tako poput vas zavoleli muziku i čistih namera došli tu da je otkrivaju i o njoj uče. I onda vas neko nabedi da je muzika TAKMIČENJE u kome treba da ste brzi, spretni i precizni, pa i muzikalni da biste nekog POBEDILI. Taj neko vas NATERA da se takmičite protiv tih vaših drugara, saboraca, istomišljenika, a kako muzika nije sport gde su pobeda i poraz egzaktna i očigledna stvar, pobedniku kao i pobeđenom nakon takmičenja neminovno počne da raste ego ili da se rađa sumnja zašto je baš on pobedio odnosno izgubio.
Deca počnu od malih nogu da se okreću jedna protiv drugih, profesori ih manje ili više svesno uče da zaziru od svojih drugara i kolega drugih muzičara, a taj zazor kasnije preraste u mržnju.
Kao student sam imao prilike da se takmičim na nekolilo velikih svetskih takmičenja, ovoga puta voljno. Kao već napaljen junoša željan merenja one stvari sa drugim džez muzičarima iz celog sveta, ulazio sam u finala i osvajao nagrade na tim takmičenjima, drveći onu stvar i na Boga ne misleći (na muziku kao takvu još manje). Gledao sam izvrsne svirače, ubistvene pijaniste i genijalne muzičare svetskog ranga kako plaču kao mala deca nakon takmičenja jer su zaboga osvojili drugu, a ne prvu nagradu. Gledao sam svoje kolege kako idu po vežbaonicama i špijuniraju svoje takmace slušavši šta i kako vežbaju i koji im je nivo i strategija sviranja za takmičarsko veče. Gledao sam histerisanje, bunjenje, protestvovanje zbog nečije ovakve ili onakve svirke ili odluke žirija.
A žiri? To je posebna priča. Ko su ti ljudi u žiriju koji nekome mogu da kažu da je u sviranju BOLJI ili GORI od drugog? Kad imate svirače svetskog ranga, ko je taj ko se usuđuje da kaže – e ti si bolji od njega. Koji je to kriterijum koji tako nešto može i sme da odlučuje. Svako ima svoj stil, svoj način interpretacije, svoje viđenje muzike, prirode, kompozicije…
Šta? Zna se kako se svira Šopen, jel? Zna se kako se svira Rahmanjinov, Bah, Koltrejn, Henkok? Je l’ se zna? To vam je argument? To ste smislili kao kriterijum po vašim akademskim krugovima, pa sad muzičare i muziku po tome ravnate, vajni profesori, muzički kritičari i znalci?
E pa MRŠ – govnjivom motkom vam udaram po vašim kompetencijama i po vašem “zna se kako se svira”…
Ne zna se bre ništa. Nakon 26 godina bavljenja muzikom i završenih svih mogućih škola, odsviranih zilion koncerata gde god hoćete, ja vam tvrdim – u muzici se NE ZNA NIŠTA. Sve je otvoreno, sve je široko i dozvoljeno.
Muzika nije konjička trka, muzika nije ring i nije boks meč. Ne postoji nijedan dovoljno kompetentan muzičar na ovom svetu da sudi svojim kolegama, pa čak ni deci – ko je BOLJI ili GORI, niti ima pravo da na taj način unosi razdor među muzičare i u muzici stvara tenzije i rangiranja tog tipa.
Muzika je božanski dar, oplemenjeni zvuk čovečanstva i umetnička veština. Tu ne može i ne sme biti takmičenja, čak ni u edukativne svrhe.
Kada bih pravio reformu muzičkog školstva, takmičenja bih dekretom zabranio. Na taj način halapljivi profesori željni poena kroz svoje nevine đake ne bi imali na osnovu čega da se klanski udružuju niti da okreću svoje učenike jedne protiv drugih od malih nogu.
Iako umirem od smeha kada pogledam titulu “Doktor dzez klavira”, cudi me da je gospodin bio ponavljac u nizoj muzickoj skoli, koja traje 6 godina, a njemu je trebalo 7 godina da je zavrsi i pored pripremne godine. Ja nisam imala nikakvu pripremnu godinu, nego sam bez problema zavrsila 6 godina u roku, bez ponavljanja. U srednjoj muzickoj skoli nije ponavljao izgleda, ali zato nije zavrsio ni jednu muzicku akademiju, iako se ovde busa u grudi sa nekoliko fakulteta, muzika se studira na muzickoj akademiji, a na fakultetima se zavrsavaju trogodisnji kursevi. Iako Berkli lepo zvuci, kurs je kurs, toga ima i u Evropi i takve kurseve nude trgovacke komore. Svako moze da odabere titulu koja mu se dopada na kraju trogodisnjeg kursa, ali to nisu akademske titule. Pisac teksta nije bas obrazovan po tom pitanju koliko vidim. Takmicenja nisu dobra, kada ona sluze da bi se neko poredio sa drugim, ali su dobra, kao instrument za razvoj i sazrevanje nekog muzicara. Razumem da je gospodin ponavljac sa titulom americkog kursa gnevan zbog svojih neuspeha, ali je ocito da ima problem sa klasicnom muzikom i da kao muzicar nije mogao da se potvrdi u Evropi, gde su kriterijumi daleko visi i strozi, nego u Americi. Tekst je obicno novinarsko preterivanje, osobe koja je dobila novac da bi objavila tekst. Kraj price.
O takvima kao ti on upravo i govori. Nazalost, neces to nikad razumeti!
Marina, u dubinu duše si pogledajte. Sto se tamo nalazi kod vas? Samo savjet.
Bravo! Moja supruga je završila srednju, ja nižu muzičku, klavir. Naša ćerka je započela i nakon prvog katastrofalnog takmičenja u drugoj godini nažalost odustala od daljeg školovanja. Nikad nisam prežalio.