Velikan jugoslovenskog glumišta Miodrag Petrović Čkalja ili kako su ga neki zvali, naš Čarli Čaplin nije imao lak i zabavan život.
Čovek iz naroda koji nam je podario toliko smeha uvek će ostati u našim sećanjima kao Jare, Gvozden, Mita, Blagoje, Srećko napast, Jovanča Micić…
Čkalja je vodio miran život. Poslednje godine proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga.
Nažalost, umro je u siromaštvu u 79. godini života.
Zanimljivo je da se legendarni komičar rodio baš na Svetski dan šale, 1. aprila 1924. godine. U rodnom Kruševcu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom, na dramskoj sekciji.
Posle rata i demobilizacije upisao je studije veterine u Beogradu, ali i nastavio da se bavi glumom u KUD “Ivo Lola Ribar”.
Od 1946. godine počinje njegova popularnost učešćem u radio emisiji “Veselo veče”.
Prvu seriju, “Servisna stanica”, koja se emitovala na Televiziji Beograd, snimio je 1959. godine. Ovde se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana.
U pozorištu, između ostalog, igrao je u predstavi “Bog je umro uzalud” (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina “Zajednički stan” (kasnije je snimljena i TV verzija).
Najzapaženije uloge ostvario je u serijama “Servisna stanica” (1959), “Ljubav na seoski način” (1970), “Kamiondžije” (1972), “Vruć vetar” (1980) i “Kamiondžije 2” (1983), kao i u filmovima “Orlovi rano lete” (1966), “Bog je umro uzalud” (1969), “Paja i Jare” (1973), “Avanture Borivoja Šurdilovića” (1980) i “Kamiondžije ponovo voze” (1984).
Dobitnik je više nagrada: 1974. dobio je Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, “Zlatnog ćurana” za životno delo na danima komedije u Jagodini.
Pred kraj života žalio se kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi.
Kada je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”, u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili – dugo je živeo kao da je sahranjen.
– Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je glumac 2002. godine na dodeli, samo godinu dana pred smrt.
Tom prilikom je izgovorio i rečenicu koja, nadamo se, i dalje odzvanja u glavama mnogih:
– Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske.
Izvor: M.D./cdm.me
