Ovako je to išlo…
Javi se nama momak na Facebooku, pošalje YouTube link i napiše:
“Zdravo, zdravo! Ovim putem, želeo bih da vas obavestim, da postojim! Sve najbolje! ARC”.
Mi odgovorimo, kao i mnogo puta do sada, pošto su slične poruke postale praksa:
“E lepo od tebe što postojiš, čestitamo… ali pored postojanja, da bismo objavili tekst o tebi i tvojoj pesmi, bilo bi neophodno da nam pošalješ neki info o sebi, o tome šta i zbog čega radiš to što radiš, kao i fotografiju, horizontalnu, s potpisom autora iste, i sve to na mail headliner.rs@gmail.com. Svako dobro”.
I sutradan stiže odgovor:
“Neki info o sebi, neki info o sebi… Pa menja se to, i čim pokušam da ga uhvatim ono nestane, promeni se i postane nešto drugo. Čim se nešto definiše, ono gubi značenje.
Tako da sam rešio, bar za sada, samo da ne znam. Ne znam ko sam ja, ne znam ko si ti, ne znam šta je ceo ovaj svet. Niko ne zna.
Ni muzika ne može da se definiše, ona samo jeste. Kada je definišem, ne mogu da je pravim. A kada ništa ne uradim, eto je sama dolazi.
Zovem se ARC, ta tri slova nemaju značenje i čitaju se baš tako kako piše, po srpskom, a r c. Sviđa mi se kako zvuči dok izgovaram, arc arc, arc, arc…
Nešto o ovom singlu, nešto o ovom singlu… Pa neću da radim, ja ne bih, evo završavam faks, pa ulazim u taj neki svet kapitalizma, definisan, oštar, svako ima svoju ulogu, svoj značaj.
A ja nemam, kako to? Da li moram da nešto uradim da bih to dobio? Da li sam sebi to zadajem? Da li mi uopšte treba?
Ne znam, ali sviđa mi se pesma koju sam napravio, sviđa mi se kako zvuči…”.
I sad da objasnimo, jer smo dobre volje. ARC je objavio pesmu “Neću da radim” i prateći video spot. I to zvuči vrlo zanimljivo. Iznenađujuće dobro čak.
Ali, koliko god pesma bila dobra, a ova prepiska simpatična i delimično duhovita, možda je njena najveća vrednost to što pokazuje kako danas mladi muzičari i klinci generalno, razmišljaju – što bi se oni bilo čime u životu zamarali, kad je dovoljno da – postoje.
Pa će neko “zaludan” na nekom portalu, kao na primer osoba koja ovo sada piše, da uzme sve te baljezgarije, poluinformacije i zajebancije, i spakuje u neki pristojan tekst koji će da promoviše njihovu umetnost.
Sad smo to uradili jer nas je, valjda, udarilo sunce u glavu. A i da bismo vam ispričali ovu priču. Iz koje će neko nešto da nauči. A neko neće.
Na kraju krajeva, kome je dovoljno da postoji, neka brate – postoji. Što bi rekao jedan moj dobri, prepametni prijatelj koji više nije sa nama, citirajući staru japansku mudrost – “neka cveta hiljadu cvetova”.
Pa i pesma “Neću da radim”:
A.S.I.
