Beogradski Džez festival svake godine iznenađuje visokim standardom koji zadovoljava apetite celokupne publike i ljubitelja džeza.
Džez odavno nije samo muzicki žanr, već način života, razmišljanja, ekspresije kompleksnih stanja uma i duha. Osvrnimo se na neke od događaja tek završenog 35. Beogradskog džez festivala…
Prvog dana festivala u Velikoj sali DOB-a nastupio je Nikolov-Ivanović Undetected koji je doneo svež zvuk ukrštajući znalačke sposobnosti naših talentovanih džezera sa francuskom, holandskom i bugarskom školom. U saradnji sa Magic Malikom, ekipa je u svemu je bila dovoljna da se nađe ravnopravno sa ostalim izvođačima na festivalu.
Sve pohvale mladim domaćim muzičarima koji su aktivni na sceni i doprinose joj u umetničkom i kulturološkom smislu. Među njima ističe se sjani Peđa Milutinović, koji sarađuje sa mnogima i verotno je najaktivniji džezer u Beogradu. Razumljivo, jer to je jedini način opstati kao muzičar u Srbiji.
Izvanrendni Henri Teixeir sa projektom Sand Woman koji se svrstava u klasike današnje svetske džez scene, sa svojim kameno staloženim tonovima, oštrim i precizno aranžiranim kompozicijama zatvorio je prvo veče glavnog programa festivala.
U drugi dan BDŽF, koncertom u Kombank dvorani, uveo nas je Stanley Clarke Band koji svojim progresiv-jazz stavom sledi nešto što bi asociralo na kombinaciju Chick Coree i Mahavishnu orchestra. Začinjeno orijentalnim instrumentalom i violinom koji daju dodatnu dimenziju i dubinu njihovom performansu.
Posle Stenlija Klarka nastupio je belgijski ansambl Flat Earth Society sa svojih 17 članova i nešto avangardnijim stilom punim ironičnog politilki-angažovanog humora, satirično ističući klasno raslojavanje kapitalizma kompozicijama kao što su: “Me rich, you poor”, zatim “Richmans blues”, “The Rule of the Mule”…
Među članovima posebnu pažnju je privukao gitarista Pierre Vervloesem sa svojim ekspreimentalnim “Crimsonovskim” solo deonicama.
Treći dan festivala u Kombank dvorani započeo je sjajni ruski Ilugdin trio, koji nas je poletno vodio putem koji prodire u dušu orijenta, obuhvatajući slovensko folk nasleđe sa ritmovima Istočne Evrope ali i celog sveta. Pomalo nalik na Avishai Cohena sa zvukom kontrabasa koji, moglo bi se reći podseća na kakav duvački instrument. Kasnije im se prodružila Tanja Balakirskaya koja je znatno promenila “flow” benda.
Sa određenim formama džeza ne treba mešati vokale, što se ne može reći za sjajnu Diannu Reeves koja potpuno transcendentalno uvodi u virtuozne akrobacije koje čini svojim fascinantnim kompletnim vokalnim instrumentom, a i svojim sjanim entuzijastičnim nastupom. Glasom raspona od bezmalo četiri oktave, muzičkim uticajima sa svih kontinenata i uz perfektne muzičare, svojom pojavom nas je hipnotisala i dovela u stanje totalne euforije.
Treći dan BDŽF, nastupom u Amerikani DOB-a, zatvorio je “roker” među džezerima, ekcentrični gitarista prepoznatljivog stila, Italijan Francessco Diodati koji sa svojim Yellow Squeeds kvintetom neverovatnim spektrom izraza sveobuhvatno opisuje opšte stanje civilizacije i pojedinca koje može biti po svemu haotično i reklo bi se u najblažu ruku neurotično, ali i s druge strane humoristički nadahnuto, harmonično poput visoravni sa kojih imate osećaj da vidite ceo svet. Jasno je, ne treba zatvarati oči ni na jedan od ovih aspekata čoveka kao pojedinca, života, pa i percepcije.
Program koji se održao tokom vikenda bio je pun uspona i padova. Na poluvremenu ne tako silovito kao prethodnih dana reklo bi se. Od 19:00 časova prvo je nastupio Gilad Hekselman Trio, a zatim Jazzmeia Horn sa “Love and Liberation” koja, čini se, nije imala svoj dan. Tog petka, program u Velikoj sali Doma omladine nas nije doveo do suza, što se dešavalo u više navrata i ove, a i prethodnih godina.
Sve nade su se polagale u ponoćni program te večeri. I da – bilo je spektakuralrno: Max Andrzejewski’s HÜTTE koji je svirao muziku Robert Wyatta iz poznatog progresiv-fusion-rock-jazz sastava Soft Mashine sa pomalo pop pristupom razmrdao je publiku za potpuni spektakl i verujem jedan od njihovih boljih koncerata mladog sastava Shake stew, koji sviraju sa dva bubnjara dva saksofona (tenor i alt) i dva kontrabasa ili bas gitare u pojedinim kompozicijama.
Okrenti ka afrobitu bili su jedan od onih bendova uz čiju se muziku moglo zaigrati, što se ne viđa tako cesto na džez koncertima. Sve pohvale.
Itekako vredan pomena Michael Wollny Trio, sa fenomenalnim dijapazonom i što se tiče kreativnosti i stilova, nastupio je u subotu u Velikoj sali Doma omladine.
Michael Wollny je jedan od onih pijanista koji se tako nonšalanto prošeta kroz nekoliko muzičkih žanrova, čak i u jednoj solo deonici. Oni koji su pažljivo slušali mogli su da čuju sa kakvom lakoćom ovaj brilijantni mladić i njegovi prijatelji na kontrabasu i bubnju dotiču elemente klasike, bluza, folka, filmskog momenta i atmosfere epskih dimenzija.
Iako im gost na saksofonu možda i nije trebao, sve u svemu, bio je ovo jedan od boljih i energičninijih koncerata ovog festivala.
Ponoćne koncerte u Amerikani u subotu je otvorio nastup sastava Henry Spencer and Juncture. Mladi britanski sastav, sudeći po pojedinim kompozicijama, vrlo verovatno inspirisan Ibrahimom Maloufom.
Jedan od koncerata na koji treba skrenuti pažnju jeste onaj benda Steve Coleman And Five elements. Nastup bez lažnih formalnosti, potrebe da bilo koga zadovolje, bez trošenja reči i zahvaljivanja posle izvođenja svake numere… Nekima čudno, a većini potpuno legitimno i na svom mestu što su i dokazali aplauzima.
Steve Coleman je jedan od ljudi koji se pomno bavio proučavanjem filozofije i kulturološke podloge za svoj stil inspirisan Zapadnom Afrikom u koju je i odlazio ne bi li unapredio svoju formu izražavanja.
Svakako jedan od najjedinstvenijih i najotvorenijih sastava u poslednje vreme, potpuno moderan, potpuno američki sa, malo je reći, ozbiljnim gruvom u kombinaciji sa jazz hip hopom, a sjajni reper Kokaj bio je zvezda večeri.
Završno veče 35. Beogradskog Džez Festivala u Kombank dvorani bilo je u znaku nastupa gospodina Charlsa Loyda, a komentarisati veličinu ovog umetnika stvarno nije potrebno.
i Théo Ceccaldi Freaks zatvorili su ovogodišnje izdanje ponoćnih koncerata savremenog džeza u Domu omladine Beograda.
Energični bend podigao je na noge Amerikanu i na opšte oduševljenje razmrdao moždane vijuge i pokrenuo rad srca, a bogami i novčanike ljudi koji su pohrlili da kupe njihov CD.
Retro stil odevanje ovog sastava bio je posebno interesantan i definitivno atipičan za džezere, a takva im je i zvuk – buntovan, smeo, energičan i drugačiji.
Pred umetnicima je bio težak zadatak, da zadovolje apetite onih koji su gladni džeza i visoko kotiranog zvuka navikli da očekuju puno od ovakve manifestacije. Već 35 godina unazad. Umetinicima i organizatoru zaista treba čestitati na prihvatanju tog izazova i odgovornosti. Uspeli su…
Andrija Hadžić
sve sve ali koji red za fenomenalni Mingus big bend? Red bi bio, nije Lojd ali je bilo super.
meni je ovaj put bio malo mrsav festival. sve pohvale za Shake Stew i Kokay sa Coleman triom. Propustih Volnija i Freaks to mi zao