Muzički psiholog Vilijam Ford Tompson uradio je istraživanje o death metalu. I to ne bilo kakvo.
Sudeći prema novom broju časopisa Scientific American, Tompson i njegove kolege objavili su u ovoj godini tri rada o death metal muzici i njenim fanovima, a još nekoliko radova je “u toku”.
U radu pod nazivom “Ko uživa u slušanju žestoke muzike i zašto?”, Thompson navodi da je studija uključila 48 death metal fanova i 97 ne-metal fanova. Svi oni slušali su četiri puta po 68 sekundi isečaka iz pesama death metal bendova kao što su Cannibal Corpse (Hammer Smashed Face), Obituary (Slowly We Rot) i Autopsy (Waiting For The Screams). Tompson je koristio niz psiholoških alata i mera, uključujući i Model Velikih pet (BFI), kao i 28-faktorsko merenje empatije.
Prvo loša vest. Prilikom merenja savesnosti i sklonosti (ne)slaganju sa drugima, ljubitelji death metala su zabeležili neznatno niži rezultat od onih koji ne slušaju death metal. Kao jedno od objašnjenja, istraživači su naveli da na duži rok, stalno izlaganje sadržajima koji su nasilni može dovesti do promena u ličnosti u pogledu smanjenja senzitivnosti na nasilje i na jačanje negativnih društvenih stavova.
Studija takođe pokazuje da death metal fanovi često nemaju želju da se previše povezuju sa “prosečnim” ljudima oko sebe.
Tompson se pozvao na rad Karen Betez Halnon iz 2006. godine, koja je otkrila da fanovi metal muzike (mada se ovo može primeniti i na mnoge druge pravce i subkulture) tu muziku vide kao alternativu bezličnosti, komformizmu i veštačkom karakteru potrošačkog društva.
– Jedna od funkcija brutalnih i često groznih tekstova, koji karakterišu death metal, može biti upravo da jasnije istakne granicu između death metal fanova i onih koji to nisu – kaže Tompson.
Dobra vest je da je studija na naučni način aktuelizovala nešto što oni koji slušaju metal već znaju, a to je da death metal fanovi muziku slušaju kao oblik katarzične terapije, te da se na taj način oslobađaju negativnih emocija i fokusiraju na nešto u čemu zaista uživaju.
Glavna dilema u celoj priči je upravo to kako tako žestoka i nasilna muzika može da izazove pozitivne emocije kod nekih ljudi. Tompson se pozvao na studiju iz 2017. koja razmatra negativne emocije u percepciji umetnosti, a koja je objavljena u časopisu “Behavioral And Brain Sciences”. U njoj se kaže da se u ovom slučaju dešavaju najpre psihološka distanca prema realnom svetu, što konsekventno dovodi do psihološkog prihvatanja muzike kao sredstva za oslobađanje od stresa i napetosti.
HL/Izvor: plejer.net
