Odavno je poznato da muzika ima moć da pokrene, oplemeni, da ima pokretačnu energiju koja ispuni svaku ćeliju organizma, a sudeći po Dejvidu Kaverdejlu itekako ima i moć podmlađivanja.
Jednostavno je nadrealno koliko taj čovek u svojoj skoro pa osmoj deceniji ima snage, kako vokalne tako i fizičke. Gledajući ga – osim vidnih bora na licu, njegov govor tela i njegov vokal itekako odolevaju godinama i vremenu. Jer to je rokenrol…
A šta je još rokenrol? 10 000 ljudi na Tašu koji deluju kao jedna ogromna umrežena ekipa koja se našla na istom mestu, sa istim razlogom, armija muzičkih znalaca i poštovaoca jednog od najznačajnijih bendova u istoriji popularne muzike.
Tašmajdan je, sigurna sam, svima jedan od najomiljenijih koncertnih prostora – ima nešto u tom parteru i tim tribinama i baš toj poziciji scene što pruža potpuni ugođaj u upijanju Muzike kao takve.
Obično predgrupe nastupaju pred malo publike koja se tek okuplja. Sinoć to nije bio slučaj, pre svega zato što je organizator vrlo iskusno i osmišljeno pred publiku postavio jednog posebnog Muzičara sa svoja četiri maga – Kolja i Četiri prsta (Ivan Aleksijević – klavijatura, Dušan Ivanišević – bubanj, Milan Pavković – kontrabas i Vojislav Aralica – gitara).
Bilo je dosta kritika na račun odabira grupe koja će nastupiti pred Whitesnake. Realno, bluz-rok nije isto što i hard-rok za okorele fanove potonjeg. A još realnije – Muzika je jedna, bez obzira na žanr, a kada imate vrhunske interpretatore onda se svaka žanrovska granica i barijera briše i ostaje samo – “vaaau” efekat.
Nikola Pejaković Kolja je u svom muzičkom ruhu itekako priznat i poznat publici – a sinoć je još jednom održao lekciju.
Ređajući svoje, sada već antologijske hitove: “Starost neće nikoga da čeka”, “Da li venem ili zrim”, “Zulu uštipci”, “Mladoženja”, “Užički herioin” i “Može malo sutra” Kolja i Četiri prsta učinili su da na trenutak zaboravimo na čiji smo koncert došli. I još jednom, mora se istaći – reč je o vanserijskoj svirci, svetske klase na šta itekako moramo biti i jesmo ponosni!
Sumrak iznad Taša i prve munje u daljini. Jer rokenrol i munje svakako idu zajedno. Trenutak tišine i sa razglasa se čuje rok himna “My Generation” benda The Who. Kakav savršen intro, kakva još savršenija poruka.
Oprostite piscu ovih redova na iskrenosti, ali u tom trenutku, mnoooogo mlađa nego što je navedena pesma – osetila sam kao da je moja, što i jeste jer je nekako vanvremenska, te u tom trenutku poželela da se zagrlim sa svim ljudima oko sebe potpuno i neočekivano uzbuđena zbog onoga što će u narednim trenutcima uslediti.
Nisam zagrižena rokerka, kao što rekoh Muzika je jedna bez obzira na žanr – može biti dobra ili loša. Ali sinoć na Tašu, disala sam rokenrol. Svi smo, zaista.
Whitesnake – peti put međ’ nama. PETI PUT! I kao u čuvenoj pesmi “…i svaki put kao da je prvi“…. na scenu izlaze rokenrol dečaci: gitaristi Reb Bič i Džoel Hekstra, bubnjar Tomi Aldridž, klavijaturista Mišel Lupi i basista Majkl Devin, potom i rokenrol princ Dejvid Kaverdejl i Tašmajdanom se prolama vrisak dobrošlice uz još jače sevanje munja na nebu.
Besprekoran zvuk, vrhunska produkcija i potpuni doživljaj i ugođaj od samog početka – žestoki hit “Bad boys” usijao je atmosferu na samom početku i dao nam onu energiju s početka ovog teksta.
Ređale su se stare i nove numere (da podsetim, bend je zapravo na turneji “Flesh & Blood” na kojoj promovišu istoimeni, novi album): “Slide it in”, “Love ain’t no stranger”, “Hey you (you make me rock)”, “Slow n’ easy”, “Ain’t no love in a heart of the city” – bravo za publiku bez ijednog falša, “Trouble is your middle name”, mali predah za Kaverdejla značio je katarzično gitarističko nadmetanje Bič vs. Hekstra, “Shut up and kiss me”, zatim ekstatički solo na bubnjevima premoćnog Tomija Aldridža, te posle klimaksa – antiklimaks i izbijanje srca iz grudi uz “Is this love” – najljubavniju rokersku svih vremena.
Nebo je počelo da se otvara, Bogovi rokenrola su itekako rešili da nam jave da su tu, munje su sevale, zagrmelo je… grmeo je i Whitesnake uz “Give me all your love” i “Here I go again”, a potpuni vrhunac dogodio se provalom oblaka kao prirodnog specijalnog efekta na hit “Still of the night”. Kakav doživljaj!!!
Sinoć je sve bilo tu: deset hiljada duša – disali smo zajedno, jedan do najboljih rok bendova svih vremena, Tašmajdan pod vedrim nebom, Tašmajdan pod munjama i grmljavinom, rok koncert za pamćenje na kiši! Muzičari kažu – ako ne doživiš koncert na prepunom Tašu i to na kiši, ništa nisi doživeo.
Whitesnake – checked! Kaverdejl je bio mokar do kože, prateći i osećajući bez daha, do samog kraja, puls svoje publike! E to je rokenrol!
Želimo, hoćemo, moramo i šesti put!!!
Long live rock’n’roll!!!
Marija. M. Karan za Headliner.rs
