Natprosečan vozač, ukoliko bi imao hrabrosti da se oproba u takvoj avanturi, 2.600 kilometara, od Švedske do Srbije, mogao bi da pređe za dvadeset osam sati vožnje. Neka usput stane da odmori, da zaokružimo na trideset. Ako se to pretvori dalje u dane, shvatićemo da je u pitanju jedan dan i šest sati. Ipak, grupa (većinom) Šveđana, tu istu distancu, prelazila je čak trinaest godina. Naravno, uz mnoštvo usputnih stanica. Na svoju destinaciju, ovi progresivni metalci, dobro poznati pod imenom Soen, stigli su 15. oktobra 2024. godine.
Negde početkom tekuće godine, Soen je sasvim malim slovima, između českog i bugarskog datuma na spisku turneje “Memorial” dodao Srbiju, odnosno Novi Sad.
Pre šest meseci, u intervjuu koji je dao za portal Headliner, pevač Džol Eklof (Joel Ekelöf) rekao je da od Srbije očekuje snažnu energiju, sličnu onoj koju je osetio od južnoameričke publike. Rasprodat koncert u prostorijama Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, kao i iščekivanje vernih obožavaoca, već neko vreme su obećavali da ispune, ali i nadmaše sva njegova očekivanja.
Odluka o premeštanju koncerta iz Fabrike, u novootvorenu zgradu SKC ispostavila se kao odlična. Od bine, preko rasvete i ozvučenja, uz ceo enterijer, bilo je besprekorno. Na visokom nivou, baš onako kako to zahtevaju muzičari, ali i obožavaoci progresivnog metala.
Postoje anegdote, urbane legende i bezbrojne šale na račun publike ovog žanra. Od toga da umesto šutki, ispred bine igraju šah, do stila oblačenja, elitizma i slično. Ipak, šalu na stranu, bilo je jasno, na ovom koncertu neće se naći baš svako, a upravo to je ono što ga je činilo posebnim, o čemu je i sam pevač govorio.
Soen je sa sobom, velikodušno, doveo još dva odlična benda.
Prvi na redu bio je Trope, kanadsko-australijski dvojac, koji čine pevačica Dijana Studenberg (Diana Studenberg) i gitarista, odnosno producent, koji nastupa pod pseudonimom Moonhead.
Iako su tokom karijere istraživali različite instrumentalne forme, u Novom Sadu predstavli su se u akustičnom izdanju. Progresivni gitarski rifovi, efekti na vokalu, za njihovu, recimo, vilinsku energiju, više nije bilo ni potrebno.
Dijana je već pre zvaničnog početka koncerta pričala sa nekoliko osoba iz publike, dok je kontakt nastavila svojim plesnim pokretima i samouvereno ovladala celom binom. Plesala je kao da sve prisutne hipnotiše, a sa gitaristom, ostavljala je utisak da zajedno sviraju svoju kompleksnu, zahtevnu muziku sa neizmernom lakoćom. Iz transa nas je probudila duhovitim komentarom o tome da su trenutno u potrazi za basistom i bubnjarom, pa ako je neko zainteresovan…
Za pola sata, koliko su svirali, nije uspela, ali ni htela da sakrije zahvalnost povodom prilike koju imaju da predstave svoju muziku evropskoj publici.
Sledeći na redu bili su Oddland, Finci, takođe progresivni, koji su sa sobom doneli ritam sekciju. Odsvirali su numeru “Free Fall”, premijerno, dok još nije objavljena na nekom od budućih albuma i upozorili nas:
– Snimaćemo ovo. Tako da, probajte da izgledate dobro.
Da li je zahtev ispunjen, videćemo, ukoliko se prepoznamo u nekom od kadrova budućeg spota. Kao i Trope, i oni su nevešto, ali simpatično, pokušavali da izgovore “Hvala vam puno”, da bi do poslednje pesme uvežbali izgovor skoro savršeno. Međutim, raspored je bio takav da su brzo morali da idu.
– Tek smo se zagrejali, a već je vreme za poslednju pesmu – rekao je pevač. Publika ih je dostojanstveno ispratila, a kapaciteti sale bili su zvanično popunjeni.
Iz mrklog mraka, uz narativni uvod i blesak crvenog svetla umesto gromova, na binu su konačno izašli oni zbog kojih smo mesecima unazad odbrojavali dane do oktobra.
Pred nama je bio Martin Lopez (Martin Lopez), nekadašnji član bendova Opeth i Amon Amarth, sa njim i maestralni pevač Džol Eklof, uz naravno basistu Oleksija “Zlatojara” Kobela (Oleksii “Zlatoyar” Kobel), gitaristu Kodija (Cody Lee Ford) i multiinstrumentalistu Larsa (Lars Åhlund). Svi oni zajedno, bili su Soen, svoji i potpuno drugačiji, daleko od etikete “supergrupe” koja im se nekada nametala.
Koncert su otvorili su pesmom “Sincere”, sa najnovijeg albuma, “Memorial”. Nisu morali baš ništa više da urade, već su nas dovoljno očarali kvalitetom, tehničkim umećem i činjenicom da sve ono što smo kod kuće slušali preko raznih platformi i nosača zvuka, sada čujemo uživo, jednako besprekorno.
– Srbijo, čuli smo dosta o vama, vreme je da se dokažete – rekao je Džol.
I baš za sve one koji se pitaju kakva je to publika progresivnog metala, šta se to tamo dešava (ako se, evidentno, ipak ne igra šah), bio je ovo odličan primer. Svaki pojedinačni član benda je od samog početka davao neverovatnu energiju, koja je kao celina bila još moćnija.
Bilo je očigledno da su presrećni što sviraju pred nama, toliko da je u već nekom momentu euforije, Lars oborio monitor sa bine. Kontakt sa publikom održavali su pogledom, osmehom, na sve načine na koje to radi jedan bend koji svoju publiku poštuje i koji svaki koncert na turneji svira kao da je najvažniji. Divili su se ovacijama koje su dobijali, te su počast publici odavali kroz pauze u pesmama, gde su nas puštali da budemo glasniji od instrumenata.
Svaki od članova, pored solo deonica, imao je dodatne momente u kojima je mogao da dobije potpunu pažnju i pokaže svoje umeće. Bilo da je reč o produženom uvodu u pesme, ili improvizovanim prelazima na bubnjevima. Lars, kojeg je sudbina izgleda odabrala za iznenađenja na ovom koncertu, za trenutak bio je opkoljen naglim oblakom dima, baš u toku pesme “Ubreakable”. Ono što su postigli, a što i sami kažu da im je cilj, probudili su u publici određeno osećanje, koje je činilo da se na trenutak svi osećamo kao “nesalomivi”, ako prevedemo naziv pesme bukvalno. Nesalomivi, nepobedivi, moćni, zaista, bilo koji prevod bio bi adekvatan.
Iako Džol nije previše pričao, svi zajedno su svojim ekspresijama, gestikulacijama, podrazumevano i instrumentima, rekli mnogo više nego što bi se moglo sročiti. Moćnu atmosferu smirili su izvedbom pesme “Ideate”, ali je ubrzo ponovo nastao haos, jer je usledila “Monarch”. Upalili smo bliceve i osvetlili čitavu salu, za potrebe pesme “Illusion”.
Nažalost, najavljena je poslednja pesma. Za kraj su ostavili “Lotus”. Naravno, nije bilo šanse da se tu završi. Hteli smo još. Nije nam bilo dosta ni Džolovog glasa, koji je neverovatno izdržao ovaj, ali i mnoge prethodne koncerte, bez i jedne greške. Nije nam bilo dosta ni Kodijevih solaža, ni prisustva Martina Lopeza kao takvog, tu pred nama. Zvali smo ih nazad, a molbu su nam uslišili.
– Trebalo nam je trinaest godina da dođemo u Srbiju. Ali sigurno nećemo čekati još toliko da se vratimo. Zato, sada morate stvarno da poludite – poručio je Džol, a zatim su zasvirali “Antagonist” i simbolično, “Violence”, za zvaničan kraj.
Podelili su trzalice, palice, slali poljupce, a basista je ogrnuo zastavu svoje rodne države, Ukrajine, da nas vrati u realnost i podseti na ono o čemu govore u nekim od pesama na najnovijem albumu, koji smo upravo slušali uživo. I tako su nas ostavili, da se nadamo da više nikada neće čekati čak trinaest godina da nam se vrate. Mada, opet bi vredelo čekanja.
J. Ilić za HL
