Posle odličnog zagrevanja, osvanulo je i prvo festivalsko jutro. Šatori su ostavljeni da se luftiraju, a iz njih su izvađeni fizbiji, dušeci, pištolji na vodu i sva ostala potrebna artiljerija. Stvar je jasna, jutra se provode kvalitetno i pored bazena.
Nije važno ni što je temperatura vode samo za najhrabrije, odlično je sredstvo za rashlađivanje. Prskanje, skokovi u vodu i odbojka, ništa nije iscrpelo snagu potrebnu za prvu svirku dana, čini se baš u vreme najveće vrućine. Malu binu otvorio je Pero Deformero, kako mu i stihovi pesme kažu, u svilenom kimonu, sa zlatnom kajlom oko vrata, ali doduše, bez kravate.
– Dobro veče, čuj mene, dobar dan. Šta ti je navika – nasmejano je rekao pevač. Bez obzira na to što je veče bilo daleko, publika nije izostala.
Onima koji su se prvi put zadesili na ovakvoj svirci objašnjeno je o čemu je reč – spoj nespojivog, ili prema njihovim rečima, nesvakidašnja simbioza. Domaće folk pesme kombinovane su stranim metal hitovima, naravno uz čitavu set listu autorskih pesama.
Poručeno nam je da nikako ne pokušavamo kod kuće ono što vidimo na bini, a koncert je tekao svojim tokom. Taman kad su sunce, skoro pa previše sumnjivo, prekrili oblaci, na binu je izašao potpuno opušten Who See, pa o potencijalnom nevremenu niko više nije brinuo. Ponovili su grešku svojih prethodnika i publici poželeli dobro veče, a onda su kao prvu na redu, otpevali pesmu “Nisam doma”. U duhu festivala, na listi se našla i “Nemam ti kad”, kao poruka svim poslovima i obavezama tokom trajanja festivala.
Napravili su buku posvećenu svim večerašnjim izvođačima, a onda se kiša neprimetno prikrala i neznatno im skratila nastup. Naravno, ništa nije izazivalo paniku. Možda žurbu, ali nikako brigu. Šatori su brzo osigurani, veš vraćen sa sušenja, a muzika iako je stala, nije nestala – pevalo se, na sav glas, tokom celog procesa, svako svoje.
Nešto malo više od sat vremena kasnije, kiša je stvorila savršenu temperaturu. Samim tim, Bjesovi su neometano nastupili, taman na vreme po satnici i sa ubedljivo najviše publike. A onda, bilo je vreme za selidbu na glavnu binu.
Main Stage ovogodišnjeg Nektar OK Festivala otvorio je Neno Belan i kako ih je predstavio, trio koji se odaziva na Fiumens. Posle dve godine, ponovo je nastupao na ovom mestu, a publici je vidno nedostajao. “Pričaj mi o ljubavi”, “Vino noći” i sve ostale “zaljubljene” pesme rasplesale su publiku, ruke su bile u vazduhu, a pred “Stojin na kantunu” sam Neno je rekao:
– Sada očekujem da Tjentište poludi.
Poludelo je, itekako. Formiran je vozić, sa kraja na kraj publike letela je lopta na naduvavanje. Emotivnu “Zar više nema nas”, umesto Masima, otpevao je bubnjar Leo Rumora. Na kraju krajeva, bio ili ne “Sunčan dan”, tokom ove svirke, sigurno smo se tako osećali.
Zbog sledećih izvođača mnogi su ciljano došli na festival. Bili su to, naravno, Thievery Corporation. Svetski muzički fenomen koji kombinuje orjentalnu, brazilsku, džez, rege, dab i ko zna koju još vrstu muzike, u jedno.
Rob Majers svirao je sitar, a promenili su ukupno četiri pevača. Vokalna numera, pa onda instrumental i tako u krug. Prema naređenju, publika je plesala “kao da niko ne gleda”. Iza sebe su ostavili samo eho koji je ponavljao njihovo ime i nestali.
Zoster je na ovom festivalu postao stvar tradicije. Prošle godine, nastupali su u sumrak, a ovaj put, u potpunom mraku. Jasna je stvar da su miljenici publike, nema tu mnogo dileme. Neki su već pre njihovog izlaska na binu glasno pevali refrene omiljenih pesama, neki su imali lični kimono, u Mariovom stilu.
Najbolja žurka prve večeri otvorena je pesmom “Mozak na pašnjak”, onako kako i treba. U gužvi i vrućini, bilo je dovoljno mesta za plesanje, a kao rashladno sredstvo služilo je pivo, voda, ili ko je šta imao pri ruci, a da je mogao da polije iz vazduha. Ako su u pesmi pevali o utopiji, o zemlji koje nema, onda su je stvorili, zajedno sa OK Festom, na Tjentištu, bar za ovih nekoliko dana.
Možda su sami sebe simbolično opisali kao “najgore na Sutjesci i najgore na Tjentištu”, ali su neminovno jedini kojima je dozvoljen bis. Odsvirali su još “Plačeš” i ponovili “Najgori”.
Intro iz filma “Star Wars” značio je da na binu izlazi Sunshine. Prva pesma na listi bila je “Zig zigi”, čiji tekst glasi “Neću da se predam”, kao znak da nema odustajanja od svirke, čak ni kad Zoster iziskuje ogromnu količinu energije.
Ustaljeno, proveravali su ima li više momaka ili devojaka. Pobednik, ipak, nije proglašen.
Za sve ovo vreme, kome je bilo do odmora, mogao je svoj mir da nađe u filmskoj zoni, gde je bila projekcija filma “Gipsy Mafia – To smo što smo”. Sa glavne bine, ponovo je usledila seoba na malu, a prvo festivalsko veče se produžilo do jutra.
J. Ilić za HL
