Nation of Language – “Dance Called Memory”, očaravajući četvrti album grupe i njihov debi za izdavačku kuću Sub Pop, objavljen je u petak 19. septembra.
Album sadrži 10 pesama, među kojima je i singl sa AAA top 20 liste “Inept Apollo”, kao i istaknute numere “I’m Not Ready For The Change” i “Silhouette”. Snimanje, produkciju i miks rađeni su u Njujorku i potpisuje stalni saradnik i producent Nik Milišer, dok je mastering uradila Heba Kadri u Bruklinu.
Sintpop, minimal wave, post-punk, goth, new romantic – fanovi i kritičari su kopali duboko po svojim starim rečnicima kako bi opisali očaravajući rad benda Nation of Language. A ako bend ne možete precizno da definišete – upravo je to i poenta.
Frontmen Ijan Ričard Divejni postao je izuzetno vešt u proširivanju onoga što muzika koju pre svega pokreću sintisajzeri može da izazove, tako da je njegov stvaralački opus koliko vančulno putovanje, toliko i ljudsko odredište. Imajući to iskustvo na umu, napisao je četvrti album benda – spektralni, prostrani “Dance Called Memory” – na najskromniji način: otklanjajući melanholiju, sedeći i svirajući gitaru.
– To je odličan način da se odvratite od misli kada ste depresivni – kaže on.
Prva dva albuma benda Nation of Language, “Introduction, Presence” (2020) i “A Way Forward” (2021), pojavila su se kao božji dar tokom pandemije: prelepi, bliski soundtrek našeg kolektivnog sivila. Ali njihov poslednji LP, “Strange Disciple” (2023), katapultirao je grupu iz kultnih posebnosti u kritičke miljenike, a album je proglašen za album godine od strane Rough Trade-a. Uz to izdanje, Pitchfork je napisao da bend “uči šta znači postati veći i bolji.”
Ovo je Divajnijev poziv: da duhovno prevede individualni očaj u utešno, kolektivno tugovanje. To se jezivo provlači kroz ceo album. Singl “Now That You’re Gone”, koji zrači i odzvanja razornom setom, inspirisan je svedočanstvom o tragičnoj smrti njegovog kuma od ALS-a i ulogom njegovih roditelja kao negovatelje tog teško obolelog prijatelja.
– Biti negovatelj – pretvarati svoj dom u neku vrstu bolničkog krila i strukturirati svoj život oko teških potreba drugoga – tako je težak, a moćan čin ljubavi i prijateljstva – kaže Divajni. – Još je teže zbog našeg ekonomskog sistema koji to ni na koji način ne vrednuje onoliko koliko je teško.
U svojoj srži, pesma je refleksija o tome kako prijatelji mogu biti tu jedni za druge, ali i naglašava temu koja se proteže kroz ceo album: bol i izgubljeno obećanje prijateljstava koja se raspadaju.
Ovaj koncept se ogleda i u pesmi “I’m Not Ready for the Change”, koja se odnosi na psihičku nelagodnost što se iznova vraća tokom života. Divajni kaže:
– Naišao sam na fotografiju sa jedne zabave – bila je puna parova koji više nisu zajedno, prijatelja koji su otišli svako na svoju stranu. Nije bila iz daleke prošlosti, ali sama nemogućnost takvog okupljanja pogodila me je najteže. Ponekad se čini da se stranice knjige života okreću brže nego što možeš da ih pojmiš.
Na kraju krajeva, nada je bila da se sirova ranjivost i ljudskost utkaju u album ispunjen sintisajzerima.
– Postoji dihotomija između Kraftwerk škole mišljenja i škole Brajna Inoa, ka kojima sam bio privučen u različitim trenucima. Čitao sam kako je Kraftwerk želeo da ukloni svu ljudskost iz svoje muzike, ali je Eno često govorio da želi da stvara sintetičku muziku koja se oseća izrazito ljudski – kaže Divajni. – Koliko god da je Kraftwerk temeljno zvučno uticao, sa ovim albumom sam se mnogo više oslonio na Enoovu školu mišljenja. Da ovo delo treba da bude što prirodnije i toplije. U ovoj eri koju brzo definiše uspon veštačke inteligencije koja zamenjuje ljudske stvaraoce, više se fokusiram na ljudsko stanje, a osnovna muzika to mora da podrži.
Uprkos teškim temama u svojoj srži, Divajni insistira:
– Umesto beznađa, želim da ostavim slušaoca sa osećajem da se zaista vidimo jedni druge, da naše individualne borbe mogu da nas ujedine u empatiji.
