Postoji razlog zašto neki od najglasnijih i najiskrenijih ljudi u muzici dolaze upravo iz sveta roka – možda zato što je to najkonkurentniji teren koji postoji. A mnogi od njih, poput Trenta Reznora, u taj svet su ušli jednostavno zato što su želeli da pobegnu od stvarnosti.
Reznor je taj osećaj osetio još kao trinaestogodišnjak. Poput mnogih koji će kasnije postati revolucionari, pronašao je inspiraciju i smisao u bendovima kao što je Kiss, u nečemu što je prevazilazilo ispraznost svakodnevnog života.
– Bilo je uzbudljivo, bilo je tabu, delovalo je većim od života – rekao je kasnije, prisećajući se trenutka kada je prvi put čuo njihovu muziku i pomislio: – Nisam znao da to možeš da uradiš.
Nikad, ali nikad ne biste pogodili koju pesmu Trent Reznor smatra najvećim hitom prošle godine…
Poput mnogih svojih vršnjaka, Reznor je pronašao savršeno utočište u Kissu. Njihova teatralnost postala je kanal za teme koje su tada bile previše rizične da bi se istraživale u muzici, upravo one koje će kasnije oblikovati poetiku Nine Inch Nailsa.
Ali kako se sve više približavao svojim idolima, razvio je i dubok prezir prema onima koji su, po njegovom mišljenju, pogrešno razumeli suštinu umetnosti.
Trent Reznor tvrdi da “Closer” nije pesma o se*su… problem je samo što mu niko ne veruje
Reznorove oštre izjave, međutim, gotovo uvek imaju smisla. Jer, više nego većina drugih u rokenrolu, on veruje u istinsku vrednost umetnosti i dostojanstvo umetnika koji u nju ulaže sve. Po njegovom mišljenju, previše je onih koji objavljuju materijal koji ne zaslužuje popularnost, i previše bendova čija muzika uopšte ne bi smela da se smatra umetnošću, poput Limp Bizkita.
Reznor je jednom rekao da taj bend “oličava sve što je loše u savremenoj muzici”, ističući razliku između ljudi koji samo žele da se zabavljaju i onih koji se pretvaraju da su umetnici, a čija muzika zapravo “sisa”.
Oštra kritika, ali ona koja samo pokazuje koliko visoko Reznor ceni istinsku umetničku briljantnost i koliko ga nerviraju oni koji je sputavaju. Iz sličnih razloga, jednom je nazvao bend Creed “ekstremna osrednjost”.
Njegovi komentari proistekli su iz osvrta na moderni pop i način na koji on “uslovljava ljude da misle da je to najbolje što mogu da dobiju”.
– Ne kažem da ne volim dobru pop pesmu, nešto poput onoga što rade Incubus, iako neću otrčati da kupim njihov album – rekao je Reznor za Kerrang. – Ali sedim zapanjen ispred televizora i gledam šta se danas pušta. Ljudi su naučeni da misle da je to dovoljno i tako bendovi ekstremne osrednjosti dolaze do vrha. Ljudi jednostavno ne znaju da postoji nešto bolje.
Trent Reznor: Streaming je upropastio mnoge umetnike, na primer – trebalo bi da sam ja jako bogat, a nisam…
Kada su ga pitali da li pod tim misli na bendove kao što je Creed, Reznor je odgovorio:
– O, bože, da, tačno njih. Ali zapravo se ne vređam zbog njih, jer mi ne radimo istu stvar. To je gotovo kao da nismo ista vrsta. Ne želim da se borim protiv njih, ali ne želim ni da ih slušam.
Danas većina ljudi gleda na Creed kao na “Marmite bend” – ili ih voliš, ili ih ne podnosiš. Mnogi gaje nostalgičnu naklonost prema njihovoj muzici, i realno, mnogo toga i dalje zvuči pristojno. I to je, u neku ruku, njihova lepota — poznato, sigurno, pouzdano, svaki put kada se vratiš toj muzici.
Ali za Trenta Reznora, upravo su te osobine ono što čini “ekstremnu osrednjost” i ono što ljude sprečava da otkriju umetnost s više dubine i istinske emocije.
