Trebalo je da prođu dve decenije da nas Deni Bojl ponovo vrati na pločnike Edinburga, u okruženje luzera i propalica, koje je tako slikovito u svom hit romanu opisao Irvin Velš.
Toliko je trajalo isčekivanje ljubitelja ovog kultnog umetničkog miksa – romana i filma da vidi sudbinu antiheroja Marka Rentona i njegovih kompanjona u propadanju.
Za gledanje T2 je veoma važno da ga ne upoređujete sa prvim delom. Jer Trainspotting je bio remek-delo reditelja Denija Bojla koji će u nastavku svoje karijere dosegnuti i do Oskara za film “Slumdog Millionaire” 2008. godine, ali i uraditi čitav niz veoma zrelih i ozbiljnih filmova koji su bili nominovani za najveću svetsku filmsku nagradu poput “127 Hours” ili “Steve Jobs”. Deni Bojl se sigurno može smatrati jednim od najznačajnijih britanskih filmskih stvaralaca poslednjih decenija.
Kao i za većinu sličnih nastavaka kultnih filmova važi pravilo da pokušavaju da zaokruže priču ali i da naprave dodatni komercijalni uspeh na ,,staroj slavi” prethodniika. I Deni Bojl se možda ,,upecao” u ovu umetničku ,,zamku”, iako je daleko od toga da je T2 loš film. Šta više, može se reći da je za današnju filmsku produkciju više nego solidno ostvarenje. Ključna mana je što ga porede sa legendarnim ,,generacijskim” filmom. Razlika između ova dva filma, vremenski ograničena sa dve decenije, najbolje se vidi se i u povremenim ,,fleš-bekovima” i sekvencama iz prvog dela. Suštinski, Bojlov filmski pogled u T2 je više umiven, a mnogo manje dokumentaristički surov u prikazivanju života “malih” ljudi iz Edinburga.
U T2 – stara ekipa je na ponovo okupu – Mark (Juan Mekgregor), Begbi (Robert Karlajl), Spud (Juan Bremner) i Sajmon (Džoni Li Miler), ali kao da 20 godina koje su protekle od dogadjaja u prvom delu nisu ništa promenile u njihovim gubitničkim pričama. Kao i likovi, i glumci su izgubili ponešto na njihovoj “dokumentarnosti” iz prvog dela, tako da T2 pomalo liči na sekvencu “šta je bilo na kraju sa njima”.
U svakom slučaju, ni jedan od glavnih junaka nije uspeo da pobegne od svoje sudbine – Begbi je “odležao” svoje grehe u zatvoru, iz kojeg uspeva da pobegne, pokušavajući ponovo da se vrati u “kriminalni biznis” zajedno sa sada već odraslim sinom, kome kriminal nije životno opredeljenje (na razočarenje svog oca). Spud je i dalje neuspešno lečeni narkoman, sa epizodom porodičnog života, dok je Sajmon i dalje sitni prevarant u potrazi za svojim ,,poslom života”. Mark je pokušao da pobegne od svoje više ili manje gubitničke sudbine, ali ga život vraća skoro na početak, sada sa 20 godina više.
Ali Mark kao da zaboravlja da mu stari prijatelji možda nisu oprostili u potpunosti prevaru od pre dve decenije, kada ih je praktično ostavio na cedilu. U suštini, u T2 glavni junaci prolaze kroz svojevrsnu “mini katarzu” i još jednom se suočavaju sa životom koji im je sudbina namenila. To ume da bude bolno, posebno kada još jedan njihov pokušaj da nešto promene bude neuspešan.
Koliko god je Trainspotting 1996. godine bio inovativan i umetnički revolucionaran, toliko je T2 “običan” film, pomalo uklopljen u savremeni filmski kliše – iako se sigurno ne može reći da je loš, jer je Bojl ipak zadržao deo atmosfere iz prvog filma, dosta dobru muzičku podlogu i ipak vrlo kreativnu glumačku ekipu, koja u suštini ne može da omane.
Muzika, koja je bila veoma važan element prvog dela, u T2 nije tako upečatljiva, ali je funkcionalna – od Queen i Blondie, do Young Fathers, Fat White Family, Rubberbandits i naravno potsećanje na Underworld. Interesantan soundtrack.
Dakle, ukoliko ne zahtevate previše, Trainspotting 2 je film koji zaslužuje da se pogleda.
Izvor: bktvnews.com
