Bilo je, nekako, čudno… Krećeš na koncert The Bohemians, a razmišljaš o Queen. Može li tribjut bend da dosegne barem do kolena legendama? Ili može i više?
Kako neki tamo Kristofer Gregori, Vejn Born i Kevin Goldvin mogu da sviraju kao Brajan Mej, Džon Dikon i Rrodžer Tejlor… A posebno kako Robert Komber može da se izbori sa ogromnom Fredijevom senkom iza sebe…
Dileme i sumnje publike pred Centrom Sava bile su skoro opipljive.
I traje to… Čak i kada poljski simfoničari krenu sa temom “Who Wants to Live Forever”, i kada krenu prvi taktovi “I Want It All”…
Poređenje, neizbežno. Naravno, jasno na čiju štetu.
Ali kako se koncert zahuktava, muzika preuzima racionalni deo, kupa ga u poznate note i sve pretapa u melodiju, ritam, stotine puta otpevane reči, osećaj… Vidi, nije ovo Queen, ali ok. Nije više toliko važno…
A The Bohemians ređaju hit za hitom. “Another One Bites The Dust”, “Don’t Stop Me Now”, “Somebody To Love”, “Under Pressure”… Pa “I Want To Break Free”, “The Show Must Go On”, “Barcelona”, “Flash”, “Bohemian Rhapsody”, “Radio Ga Ga”… Neočekivano ispunjen Centar Sava na nogama, klinci skaču ispred bine, matorci stoje pored svojih sedišta, njišu se i pevaju svaku reč. Pa, zar to onda nije to?
Za kraj, neizbežno, “We Will Rock You” i “We Are The Champions”.
Kako reče jedan od posetilaca, momak ni matorac ni klinac, uspešan biznismen, racionalan skroz: “Queen više neću nikad moći da vidim na sceni. Ovo je najbolje što sada mogu”.
I to je to. Tačka.
