– Mnogi misle da sam ja promijenio zvuk benda. Ali nisam. Stvari su u njihovim glavama već bile promijenjene kada smo se upoznali – kazao je producent Bob Rok o “Black” albumu Metallice, objavljenom 12. avgusta 1991. godine.
Kraj prethodne decenije Metallica je dočekala kao vladajući thrash metal bend, ali umesto da spava na lovorikama, za svoj peti album su isplanirali značajno drugačiji smer. On ih je, pak, doveo do mainstream uspeha o kojem mnogi bendovi mogu samo da sanjaju, a eponimni album, od milja nazvan “The Black Album”, postavio kao mjrilo svih budućih heavy metal izdanja.
Snimanje albuma započelo je u jesen 1990. s Bobom Rocom u producentskoj stolici. Nije da Metallica do te saradnje nije imala nekoliko velikih hitova, ali angažovanje Roka na neki je način značilo da je bend svesno i ciljano zacrtao put mainstreama; bez obzira što novi album još nije bio ni objavljen.
– Mnogi će govoriti da zbog Boba zvučimo kao Bon Jovi – proročanski je pričao Džejms Hetfield. – Ali ono što ljudi ne shvataju da se s nama niko ne zajebava. Bob tačno odgovara onome što smo zamislili i smeru kojem smo krenuli.
Kirk Hamet dodao je da su hteli da publici ponude nešto novo:
– Mrzim bendove koji se klone izazova i rizika. Ima bendova koji tri ili četiri puta objave identičan album, a mi nismo želeli da upadnemo u tu zamku.
Kad je album konačno ugledao svetlo dana, kao prvi singl odabran je “Enter Sandman”. Iako je odmah bilo vidljivo da Metallica nije izgubila ništa od svoje prepoznatljivosti, neke su se stvari ipak promijenile: zvuk je bio ispoliraniji i moćniji, pesme su zvučale životnije, ali bile su kraće i raznovrsnije. Produkcijski gledano, pristup je bio znatno dinamičniji, instrumenti su dobili dovoljno prostora da “dišu”’ što je najvidljivije u odnosu gitare i basa koji je kod Metallice sve dotad bio nekako “zagušen”.
Mnogi su primetili i način na koji je Lars Ulrih svirao bubnjeve:
– Meni se čini da je pratio Džejmsovu gitaru slično kao što je Kit Mun pratio Pita Tauzenda – analizira Rok.
Nisu samo bas Džejsona Njustenda i Ulrihovi bubnjevi dobili novu dimenziju; Rok je ohrabrio bend da počnu da istražuju i eksperimentišu s različitim zvukovima (sitar, čelo…) što je na kraju dovelo do znatno melodičnijeg materijala. Ne treba podsećati koliki je hit bila “Nothing Else Matters” u kojoj je Hetfild propevao na način na koji se malo ko nadao. I on sam nekoliko je puta rekao da mu je procena po pitanju “Nothing Else Matters”” bila pogrešna:
– Mislio sam da će to biti zadnja stvar koju bi iko ikada hteo da čuje od nas.
Muztički zaokret odrazio se i na samu naslovnu stranu albuma. Zbog jednostavnog, gotovo jednoličnog crnog omota morali ste da slušate pesme, nije moglo da se dogodi da vam omot odvuče pažnju.
Što se čegrtuše u donjem desnom uglu tiče, ona je preuzeta s američke istorijske zastave Gadsden. Nju je tokom Američkog rata za nezavisnost dizajnirao general Kristofer Gadsden i krasila je brod prvog komandanta američke ratne mornarice, Eseka Hopkinsa. U pesmi “Don’t Tread on Me” možete da čujete kratku referencu na zastavu i njeno geslo, ali više od svega zmija je u ovom slučaju simbol nezavisnosti i želje da se – bez obzira na rezultat – pođe svojim putem.
Evolucija se ipak nije dopala svima:
– Ima fanova koji misle da je album sranje – objašnjavao je Hamet. – Neki nam kažu da više nismo “teškaši” kakvi smo bili, nismo dovoljno “heavy”’. A ja ih pitam da li žele da kažu “Sad But True” nije “heavy”? “Holier Than Thou” isto nije “heavy”? Kako uopšte definisati pojam “heavy”?
– Klinci me pitaju zašto nismo napravili nešto kao “Kill ‘Em Again”? Volim taj album, ali muzika nudi puno više od toga. Te će pesme uvek biti na našoj playlisti. Ako se zamarate hoće li se nekome svideti novi album i zato krenete da pišete pesme kakve se od vas očekuju – zapravo pišete za nekog drugog, ne više za sebe – dodaje Hetfild.
Kada je album završio svoj pohod po listama, ništa više nije bilo isto. Stigli su novi fanovi, a s više od 15 platinastih priznanja, “The Black Album” postao je najprodavaniji album Metallice.
Zauvek je promenio i njihov status: nekadašnji ljuti outsideri postali su veliki, značajan i uticajan bend čitave pop kulture. Iako će reći da su to samo brojke, Ulrih ipak priznaje da ne može da sakrije ponos što je član benda koji je jedan muzički underground stil doveo do mainstreama:
– Znam da smo najbolji i da smo sve to postigli sami. Postoji zadovoljstvo što smo odigrali igru na svoj način i celokupnoj industriji – koja očekuje igranje po njihovim pravilima – pokazali srednji prst.
HL/Muzika.hr
