U subotu 23. marta u hali sportova Ranko Žeravica, u okviru Kontakt konferencije održan je pravi koncert za pamćenje. Binu su podelili Eyesburn, Goblini i Zoster, na prvi pogled nezamisliva kombinacija, ali definitivno u njihovoj muzici ima mnogo toga zajedničkog. Ono što ih najviše spaja jeste emocija koju stvaraju kod ljudi u publici, a ovaj put je to bilo – puta tri.
Kada sam video najavu ovog koncerta pre nekoliko meseci u prvom trenutku nisam bio siguran da li sam dobro pročitao? Zoster, Goblini i Eyesburn održavaju zajednički koncert, to je nešto što ne smem da propustim. Posebno jer je, za Eyesburn, to povratnički koncert jednog od najvećih bendova u poslednjih 25 godina i to ni manje ni više – u originalnoj postavi. Eyesburn i Goblini su bili heroji mog detinjstva, sećam se svakog njihovog nastupa, svakog Kojotovog iskrenog osmeha i poziva na mir i ljubav, svaki Golubov poziv na bunt, svaki bis kojem sam se nadao jer nikad nije bilo dosta. Pre tri godine vest da Eyesburn zvanično prestaje sa radom i da je ovo njihov konačni kraj nisam mogao da prihvatim i doživeo kao nešto potpuno lično, ali bio sam siguran da će se vratiti. I jesu, nikada jači. Zoster se nakon nekoliko godina ušunjao u listu mojih omiljenih nastupa i do danas je ostao tu. A sada smo dobili priliku da ih sve zajedno čujemo na delu.
Početak je najavljen ta 21h, ali hala je već oko 20:30 bila skoro popunjena. Svi su sa nestrpljenjem očekivali početak. Na binu je prvi zakoračio Zoster i koncert započeo pesmom “Sve čega nema”. Frontmen benda Mario Knezović i ove večeri uz svoje sjajne vokalne sposobnosti predstavio publici i samo njemu karakterističan ples.
Takođe, velike pohvale su zaslužili ljudi koji su stajali iza tona ove večeri i u kombinaciji sa sjajnim muzičarima na bini činili su sjajan tim. Zoster je nizao svoje hitove kao što su “Imači kada”, “Izbeglica”, “Ko je jamio”, a publika se stopila u rege tonove i igrala i pevala sve vreme.
Sledeći na redu je bio Eyesburn, a hala je tada već bila popunjena skoro do poslednjeg mesta kada su na binu zakoračili Kojot i ekipa. Zoster je stvarno odradio sjajnu svirku i uvek je jako teško biti dobar kada nastupaš nakon njih. Ali Eyesburn nije imao problem sa tim, usledila prava eksplozija energije i emocija i nije prestajala do samog kraja. Ne znam da li je više uživala publika ili bend. Alek Petrović je dominirao na bubnjevima, očigledno silno željan nekog ovakvog nastupa, a sledio ga je i ostatak benda. Nizali su se tvrdi rifovi, a onda je Kojot pozvao gosta da im se pridruži.
Na bini se pojavio Vukašin Marković iz benda Irie FM, bivši član Eyesburna sa trombonom u rukama. Sa bine se začula svima poznata pesma “Shine” jedan od najvećih hitova benda. Kojot celu svirku nije skidao osmeh sa lica, kao i svi ljudi sa kojima sam bio okružen. Među odsviranim pesmama nale su se i “War Control” za koju bend pre nekoliko nedelja objavio spot i verovatno najpoznatija pesma benda “Fool control”. Bend je završio svirku, ali publici nije bilo dovoljno. čekali su tri godine na ovaj nastup i želeli su još. Bend se, siguran sam vrlo rado, vratio na bis za koji je sačuvao svoju verziju legendarne pesme “Shejn”. Eyesburn je sišao sa bine, ali nadam se da je ovo njihob novi početak i da će još dugo nastaviti da sviraju.
Za kraj nam je ostao nastup Goblina. Golub se pojavio na bini u svom karakterističnom izdanju, u kožnom kiltu i martinkama, naravno bez majice. Tamo gde je Eyesburn stao, Goblini su nastavili. Krenule su žestoke šutke, kao i njaveći hitovi ovog benda. Imam običaj da kažem da ljudi koji kažu da pankeri ne umeju da sviraju nisu nikada bili na svirci Goblina. To važi i za večeras.
Beskompromisna svirka bez ijedne jedine greške. Bend nije žurio da završi i “častio” nas je pesmama kao što su “Jagode”, “Daleki put”, “Ne trebam nikome” kao i ostalim svojim hitovima. A i kada su završili, posle gromoglasnih ovacija publike vratili su se na bis i nisu odsvirali jednu, već tri pesme.
Bez previše razmišljanja mogu da da kažem da već u martu imamo kandidata za koncert godine, kojem su sva tri benda podjednako doprinela, svako na svoj način. Pokazali su da rokenrol nije samo energija već i jedna velika emocija kojoj, verujem, nikad neće doći kraj.
HL/Aleksandar Milovanović
