Novo, sveže i drugačije čitanje Dostojevskog i tumačenje “Zločina i kazne” beogradsku pozorišnu publiku čeka 26. januara na Sceni “Raša Plaović” beogradskog Narodnog pozorišita.
Fotografije koje vam donosimo nastale su na jednoj od proba koje su sve zahtevnije kako se približava premijera predstave “Razumihin Show”, pod rediteljskom palicom Ivana Cerovića.
Pored njega, koji je na sebe preuzeo i ulogu Raskoljnikova, u predstavi igraju Aleksandar Lazić, Zoran Ćosić, Aleksandra Pejić, Maja Ilić, Predrag Mirić i Elusive band. Scenografiju je uradio Miloš Vujanović, a za kostime je zadužena Snežana Janjić Horvat.
Elem… da li možete da zamislite Dostojevskog sa daljinskim upravljačem u ruci…
Ova drama nateraće publiku da se iznova zapita o durštvenim i moralnim vrednostima vremena u kojem živimo. Baš kao što je to Fjodor Mihajlovič činio…
Sekira ili televizija
Inspirisani romanom “Zločin i kazna” F. M. Dostojevskog, autori ove drame (Božidar Knežević – dobitnik Sterijine nagrade za originalni dramski tekst i Ivan Cerović – koji je i režirao “Razumihin šou” i igra Raskoljnikova u komadu) svima poznatu priča o studentu koji “zbog viših ciljeva” ubije dve babe, a onda se pokaje, smeštaju u dvadeset prvi vek, pred televizijske kamere.
Današnji etički prostor je dvostruko virtuelan i ne nalazi se više u glavi – svet masovnih novih medija je kompletan taj prostor, u kojem su se naše moralne dileme ipak realno dešavale, premestio iz naše glave u tzv. sajberprostor, a to znači i da je čitav doživljaj realnosti bitno izmenjen. To, istovremeno, ne znači da je prvobitno shvaćena realnost (u koju spadaju i dešavanja u našoj glavi), apsolutno potisnuta i ukinuta ovom drugom, medijskom stvarnošću. Masmediji naše živote svode na nerealan odnos “fantomskog” i “matričnog” (stvarnog) sveta, odnosno na proizvodnju fantomskih predstava realnosti, koje su, u stvari, samo odraz stvarnosti i to uglavnom iskrivljen – površnošću, željom za zaradom, popularnošću, političkim poenima itd.
Taj iskrivljeni odraz stvarnosti dovodi nas do paradoksa – umesto da uopšte ne računamo na njega (jer ne samo da nije neposredno realan, već je lažan, čak i posredno, kao odraz), mi taj odraz doživljavamo kao još “stvarniju stvarnost” od ove naše “obične” ljudske stvarnosti. Televiziji i ne trebaju ljudi već gledaoci, a “društvu spektakla” ne treba ni istina, već privid istinitosti – čak i dokumentarnost je samo privid dokumentarnosti, a moralna dilema je onoliko duboka koliko gledalaca obezbedi.
Zbog svega toga umetnički je sasvim relevantno (a i blisko razumu) pretpostaviti da se Dostojevski danas ne bi bavio samo pitanjem “običnog” zločina i kazne nego i pitanjem “ko je veći zločinac i ko je strašniji glavoseča: sekira ili televizija?” I kakva nam kazna sleduje.
Upravo to i čine autori ovog komada i, koliko god pitanje “sekira ili televizija” delovalo ironično, baš u tom pitanju se nalazi ključni etički problem današnjice – to je pokušaj da se sama etika relativizuje, odnosno da se etička pitanja uopšte i ne postavljaju.
Zamislite Fjodora Mihajloviča sa daljinskim upravljačem u ruci. I sa jasno izraženim merilima za ljude i njihove duhovne vrednosti. Onda zamislite kako bi se njegov etički kriterijum razbio o ekran posle samo nekoliko sati menjanja televizijskih kanala.
Danas Fjodor Mihajlovič svog Raskoljnikova ne bi definisao kao proizvođača etičkih odluka već kao potrošača etičke robe koji bira jedan od ponuđenih proizvoda na slobodnom tržištu etike (ili, još manje, samo glasa za neku od ponuđenih varijanti). Ali u “spektakularnom društvu”, odnosno medijskom “društvu spektakla” slobodan izbor potrošača etike je obična prevara jer potrošač može izabrati samo ono što proizvođač proizvodi (a mnogo toga što se proizvodi nam i ne treba niti to želimo – mada ipak kupujemo).
Danas bi Fjodor Mihajlovič svojim perom (tastaturom) prvo u Raskoljnikovu sobicu dopisao televizor. Za nekadašnjeg Fjodora autor etičkih postulata nije bio čovek već bog, a za današnjeg Fjodora Mihajloviča glavni zadatak je otkriti frekvenciju i kanal na kojem bog emituje program.
“Extensions of man” i virtuelna katarza
Ako su tehički mediji zaista produženje, odnosno “proširenje čoveka”, da li to znači da se i moralne dileme digitalizuju? I da li čovek svojim medijskim proširenjam zaista raste? Ili nestaje? Nekad su Dostojevskog vezivali za Ničea i Hrista, danas bi povezane reference verovatno bili Mekluan i Bodrijar: Što je Raskoljnikov virtuelno realniji – realno je virtuelniji.
Nasilje u medijima, mediji kao nasilje
Mediji su regresivni – što su tehnički savršeniji to ih više privlače “nazadni” sadržaji, a pažnju savremenih medija najviše privlači estetizovano nasilje. Čak i kad ima privid naturalističkog dokumentarizma nasilje u medijima je čist dizajn, kalkulacija pa čak i artificijelnost jer su slike nasilja, na neki poseban način, rečitije od samih akata nasilja izvedenih u stvarnosti, i njihova forma je, pa tako i “suština” medijski estetizovana, čime je, u aktu posmatranja, postala uverljivija i od same stvarnosti. Danas bi Fjodor Mihajlovič, kao realističan pisac, svog glavnog junaka sigurno radije opremio televizorom nego sekirom. A vrlo verovatno bi i relativizovao sam izbor glavnog junaka jer je lako birati između Raskoljnikova i sekire, ali izabrati između Raskoljnikova i televizije, odnosno između Raskoljnikova i Raskoljnikova na televiziji…
I televizijski Raskoljnikov je u kandžama etike i psihologije, ali su te kandže na posebniji način zakrivljene, zarivaju se dublje i otkidaju veće komade mesa. A opet, to meso je virtuelno meso…, da li je glavni problem u pravu na prolivanje krvi ili u pravu na pretvaranju krvi u virtuelni crveni trag?
Lažni dijalog
Interaktivnost je posebno poželjna osobina savremene televizije jer uvođenje te aktivne publike koja više nije nekakav opšti konzument jednog totalizujućeg društva spektakla, već konstitutivni element procesa (“učesnik”) izgleda kao uvođenje dijaloga, ali to suštinski nikako nije – taj dijalog se pretvara u “pričaonicu” bez uticaja, telešop, glasački SMS mehanizam, učešće u kvizu, u reality show programu ili nagradnoj igri. Što god da publika “aktivno” kaže ili učini suštinski ne menja ništa.
Stvar je još gora – čak i aktivni učesnici u programu (“zvezde”) šta god da urade (da ubiju, da budu ubijeni, da ostanu, da odu) ne utiču na događaj u kojem učestvuju. Šta god da se dogodi publika gleda isto: Šou.
Dame i gospodo, dobrodošli u “Razumihin Show”!
HL
