Desanka Maksimović, (1898-1993), bila je pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Bila je i pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno i prevodilac.
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: “Predosećanje”, “Strepnja”, “Prolećna pesma”, “Opomena”, “Na buri”, “Tražim pomilovanje” i “Pokošena livada”, navodi portal Rasen.rs.
Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama “Krvava bajka”.
ZEMLJA SELJAČINA NA BRDOVITOM BALKANU… DESANKA MAKSIMOVIĆ IZBAČENA IZ ŠKOLSKOG PROGRAMA – TRAŽIMO POMILOVANJE!
Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Desanka Maksimović važi za najvoljeniju Srpkinju, sa razlogom. Dobrotu i mudrost isijavale su njene oči, a prelepi stihovi obeležili su odrastanje mnogih.
Nije se mnogo vezivala za materijalne stvari. Volela je sitne stvari, volela je da ide peške, u taksi je nije bilo moguće uterati. Uvek je pisala na kolenima, tako što stavi jastuče na krilo, pa na njega pisaću mašinu. Nikad za radnim stolom. Ta pisaća mašina jedna je od glavnih uspomena porodice. Čuva se u kutiji, sklonjena od pogleda i prašine. Retko se pokazuje gostima.
Nije imala dece, ali je njena porodica bila velika, imala je mnogo sestara i braće i uvek je sve poštovala. Ko nije čitao Desinu poeziju, nije svestan da je bila izuzetno prirodan čovek i nije mnogo pridavala važnost formalnostima. Prema sebi je bila više nego stroga, a prema drugima blaga.
POKRENUTA PETICIJA ZA VRAĆANJE DELA DESANKE MAKSIMOVIĆ U ŠKOLE… MI SMO POTPISALI
Desanka je radila od šest sati ujutru. Nije znala za umor. Bila je veoma skromna, nije volela velike proslave, iako je povoda bilo mnogo – od jubileja koje je doživela, do brojnih nagrada koje je primila.
Nisam naivna, znam da zlo postoji
– Nisam uzalud napisala knjigu “Tražim pomilovanje”, koja je, naravno, prvo optužba – ne mogu tražiti pomilovanje od nekoga čije mane ne znam. Eto, ne omrznem ljude. Nisam naivna, znam da zlo postoji, to sam znala i s osamnaest godina, ali nije kriv onaj pojedinac. Ili ga je majka rodila takvim, pa nije kriv, ili ga je društvo stvorilo, pa je celokupno društvo za to krivo. A ima jedno strašno pravilo – “da volimo više one kojima dobro činimo, nego one koji nam dobro čine!”.
Jedna od njenih rodoljubivih pesama nikada nije objavljena. Zbog pesme “U ropstvu”, kao i zbog još nekih, bila je i zatvarana.
U ropstvu
Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.
Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.
Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.
Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.
https://www.youtube.com/watch?v=qsSkTL_FKTk&feature=emb_title
HL/Izvor: telegraf.rs
