Malo je stvari na koje se za sve ove godine bavljenja novinarstvom nisam navikao. Na postoji definitivno ništa što može da me iznenadi, ali još ima stvari od kojih mi se okreće utroba. To je valjda dokaz da nisam sasvim otupeo. Ili barem tako volim da mislim.
U svakom od nas (verujte, osetio sam na sopstvenoj koži), čuči jedan mali šejtan koji jedva čeka da nam život namesti neku situaciju u kojoj ćemo pokazati pravo lice.
A posebno voli kad se nekom desi, namerna ili slučajna, popularnost.
Onda se on raspomami. I počne da raste, obilato hranjen sujetom, samoljubljem i ulizičkim bubašvabama, sve dok svog ubogog domaćina ne pretvori u zombija sposobnog samo da misli na jednu stvar – kako da svoju popularnost (koja se, btw, u Srbiji lažno predstavlja kao slava), zadrži što duže. I po svaku cenu. Jer, popularnost je moć. A moć je novac. A moć i novac su sve. Je l’ tako?
E sad, što tom šejtanu na radost, u tom procesu sve drugo prestaje da bude važno – porodica, stari prijatelji, poznanici… da ne govorim o komšijama, kasirkama, konobarima, novinarima… običnim ljudim sa “normalnim” životima i profesijama – to je čuvena “cena slave”. Kolateralna korist. Kato što svi oni, šejtanu fala, postaju “masa” čija je jedina svrha postojanja bezuslovno obožavanje i divljenje velikom NIKOM. Pardon, NEKOM.
Zapravo… brzi prsti su ponekad pametniji… NIKOM.
Jer, šejtan zna, ništa nije tako ukusna hrana za ego kao frape od tapšanja po ramenu preliven prividom svemoći. Navuče se čovek za tili čas. Opasna droga. Nenadmašna. Nenadjebiva.
Elem, ima i izuzetaka. Poneko se od tih izgubljenih megapopularnih duša sa svojim šejtanom i izbori. Češće ne. Pa onda, kad fanfare utihnu, reflektori se okrenu na drugu stranu a teška zavesa se spusti i sva godinama skupljena prašina u njoj prekrije sve ono za šta su mislili da su neizbrisivi tragovi (što se u jednom trenutku neminovno desi), šejtanove sluge suoče se sa stvarnim životom.
Pa opet glume da su najbolji ortaci onima na čiji su broj na dipsleju pravili blazirane face i odbijali pozive. Ponovo nalaze vremena za porodične ručkove nedeljom za koje od silnih obaveza nisu imali vremena. Uredno se javljaju komšijama i kasirkama. Čak ostave neki dinar više konobaru u lokalnom kafiću. A omiljeni sport im postaje da vuku za rukav one iste novinare koje su godinama odjebavali i smatrali nižom rasom da ih, kako je to jednom hirurški precizno definisao moj kolega Oliver, slikaju kako jedu krempitu bez ruku.
A šejtan u ekstazi.
