Kad bi ceo život stao u jednu noć, onda bi to bila ova, novogodišnja.
Ne zato što je sama po sebi sjajna (to je moguće, iako ne tako često kao što se misli), već zbog toga što samo u njoj postoji ona naivna, detinjasta nada, da će sutra biti bolje.
A samo tako vredi živeti. Ako se nadaš. I ako veruješ.
Posebno kad si rođen u zemlji u kojoj je to tako teško. Onda to nije detinjarija i maštarija, nego potreba i spas.
I nije sramota. Nije blam.
Ako se nadaš i ako veruješ, prijatelji će ti reći da si naivna budala. Neprijatelji to o tebi već misle. Ako to napišeš na društvenim mrežama, od virtuelnih prijatelja dobićeš stotine lajkova, smajlija i patetičnih pohvala od svih mogućih foliranata najvećeg duhovnog zatvora na svetu. Jer je u ljudskoj prirodi da voli gubitnike. I da traži svaku priliku da se oseća nadmoćno. Čak i u svetu koji postoji samo u nulama i jedinicama koje putuju od računara do računara i glume da su život.
I to jeste poenta priče. Ponudili su nam virtuelne snove, da bismo zaboravili da sanjamo. I ide im to od ruke.
Osim u toj jednoj, novogodišnjoj noći. Kad nas baš briga da li je dovoljno cool biti dete. Biti svoj. Biti normalan. Biti živ. U stvarnom svetu.
Pa čak i ako ujutru, umorni ili mamurni, zaboravimo sve, i život nas vrati na šine onih neverovatnih i nedokučivih planova koje sudbina ima s nama, ta noć je dokaz da ipak nismo sasvim izgubljeni.
Eto zato volimo Novu godinu.
I zato radimo ovo što radimo.
Ma šta ko mislio o tome.
#rokenrolsvuda
