Jedan od najpopularnijih progresiv-rok bendova novije generacije, poljski Riverside, prvi put će nastupiti u Novom Sadu. Njihov prethodni nastup u Srbiji, prošle godine u Beogradu, izazvao je veliku pažnju domaće publike, pa je očekivano da nakon prepunog Doma omladine ovaj sjajni bend ponovi sjajan nastup u punom Pozorištu mladih i publici priredi još jedno nezaboravno audio-vizuelno putovanje.
Riverside na turneji koja ih dovodi u Novi Sad promoviše svoj novi album ’Wasteland’ (Pustoš) objavljen 2019. godine. Pesme na ovom izdanju su prve koje je bend komponovao kao trio, posle tragičnog gubitka gitariste i jednog od osnivača benda Piotra Grudzinskog koji je preminuo 2016. godine.
Pred koncert u Novom Sadu, zakazan za 6. mart, razgovarali smo sa Marijušom Dudom, frontmenom benda iz Varšave.
Prošle godine ste svirali u Srbiji… Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na našu zemlju?
– Da je to sjajna zemlja, da su ljudi divni i da zaista volimo tu da sviramo. Uvek se desi odlična energija za vreme naših nastupa. Izgleda da preuzimamo deo vaše energije 🙂
Verovatno nemate previše vremena na turnejama za “razgledanje“, ali kada imate vremena, šta je ono što pre svega želite da saznate i vidite vezano za ta mesta u kojima svirate?
– Trudimo se da nađemo vremena za razgledanje, ali na turnejama nam je raspored toliko umarajući da samo želimo da se uvalimo negde u bekstejdž sa svojim iPadovima i telefonima. Ali kad god imamo priliku da vidimo nešto posebno, damo sve od sebe da izađemo iz te svoje “komforne zone“ i odemo u razgledanje. Na primer, tokom naše turmeje po SAD, uspeli smo da vidimo Veliki kanjon Kolorada, Golden Gate most u San Francisku, Muzej Pop kulture u Sijetlu… To je definitivno vredelo videti.
Sledeće godine obeležavate 20 godina postojanja. Kada pogledate unazad na svoju karijeru, da li biste išta promenili i šta?
– Čvrsto verujem da se sve što mi se dogodilo u životu, dogodilo s razlogom. Ne bih ništa menjao, jer znam da nas svi dobri i svi loši trenuci oblikuju. Muzički, zadovoljan sam onim što smo postigli. Lično, možda je trebalo ranije da počnem da vodim računa o sebi i o našoj planeti.
Šta je, za tebe, najbolja strana bavljenja muzikom? Da li je to proces pravljenja pesama, vreme u studiju kada se te pesme oblikuju ili je to bina?
– Volim da stvaram i volim da budem na bini. Sve ostalo je je zamarajući proces umešnosti i preživljavanja. Srećom, ove dve stvari koje zaista volim me teraju da guram dalje.
Upoznali ste neke zaista velike muzičare u toku svoje karijere a sa nekima od njih ste i svirali… Ko vam je od njih bio najviše cool?
– Većina muzičara sa kojima sam se susreo su cool. Trudim se da ne radim sa dosadnim i nezanimljivim ljudima. Ali ne bih želeo da osuđujem niti rangiram ljude.
Mnogo muzičara u našoj zemlji smatra da je bolje raditi pesme na srpskom jeziku. Po vašem iskustvu, da li je lakše ili teže raditi muziku na engleskom i da li mislite da bi bilo drugačije da ste snimali pesme na svom maternjem jeziku?
– Pa, od početka smo hteli da budemo poznati i van granica Poljske i zato smo i radili na engleskom od starta. Da smo počeli na poljskom, verovatno bismo bili poznatiji u svojoj zemlji, ali sigurno ne bismo bili priznati u inostranstvu. Osim toga, da budemo iskreni, progressive rock je žanr koji ima verne fanove, ali to je mali broj ljudi u odnosu na fanove popa ili hip hopa. Tako da smo od početka znali da moramo da radimo naporno ako želimo da steknemo bilo kakvu popularnost.
Šta mislite o rokenrol/metal sceni u Poljskoj? Da li je bolja ili lošija nego pre dvadesetak godina, kada ste počinjali karijeru?
– Alternativna muzika je u Poljskoj poslednjih godina postala mejnstrim. Tako da imamo hip hop i alternativni pop na vrhu top lista. Dva predstavnika ovih žanrova su rasprodala Nacionalni stadion u Varšavi za pet minuta. Rokenrol i metal scena se nije posebno promenila, ima svoje konzumente, svoje verne fanove. Ponekad, bend prosto odluči da se malo zabavi, ispriča par viceva i napiše humoristične stihove i postane neverovatno popularan i privuče široke mase.
Vaš najnoviji album “Wasteland“ je drugačiji i veoma važan za bend. Koliko vam je bilo teško da radite na albumu bez Pjotra Gružinskog i šta mislite šta bi on rekao o njemu, da može da ga čuje?
– Čudno, ali uopšte nije bilo teško jer je i ovaj album nastao kao i prethodni, “Love, Fear and the Time Machine”, uglavnom u studiju i ja sam bio glavni autor. Album se praktično sam napisao, veoma brzo.
Ipak, dve godine koje su dovele do toga su bile ispunjene bolom i suzama, tako da se time to nekako izjednačilo, pretpostavljam. Ali mislim da bi se Pjotru “Wasteland“ jako dopao. Voleo je emotivne albume.
Koja je razlika u preživljavanju u svetu nakon apokalipse i preživljavanju u današnjem svetu? Da li je apokalipsa već počela?
– Još uvek čekamo apokalipsu. Mi smo poslednja generacija koja će poznavati neobuzdanu potrošnju, dobro zdravlje i bogatstvo. Jer smo upali u zamku prekomerne proizvodnje, eksploatacije, dugovanja, klimatskih promena – biće samo gore. Mislim da je “Wasteland“ samo pitanje vremena. Naravno, ako bismo počeli da živimo svesnije, možda bi se ovaj proces usporio. Ali, nažalost, navikli smo da mislimo da se loše stvari dešavaju samo drugima…
Šta možemo da očekujemo od vašeg nastupa u Novom Sadu?
– Definitivno nećemo svirati isti repertoar kao prošle godine u Beogradu. Setlista je izmenjena i čućete dosta starog materijala. Spremili smo i cover verzije nekih pesama koje će vam se svideti.
Šta ćete biti kada porastete?
– Već sam odrastao, sazreo. Uvek sam želeo da budem muzičar i drago mi je da sam to i postao pa mogu da kombinujem posao i zadovoljstvo. To je jedna od najlepših stvari koja može da vam se dogodi u životu.
Ljiljana Zdravković za Headliner
