Ne znam za vas, ali moja prva asocijacija na Red Hot Chilli Peppers su noge blatnjave do kolena i jurnjava po bespućima Inđije.
Nije to tako bilo uvek, naravno, do tog nadrealnog iskustva sa Pepersima u sred njive ta prva slika je bila “Kidis kako trči ka kameri u spotu koji su sve klinke obožavale“.
Obožavala sam svaku njihovu pesmu koja se pojavila, zbog zvuka, zbog tekstova, zbog njega, onako specifično lepuškastog…
Bila sam van sebe od sreće kada sam čula da sviraju u Srbiji, a izgleda da je skoro sto hiljada njih mislilo isto. Svaka čast svima koji su tog dana nastupali na tom festivalu, ali ulaznice su rasprodali Pepersi.
I Pepersi nisu krivi što gomila nije shvatila da to nije koncert, niti što je pala kiša. A najmanje su krivi što se sve to organizovalo u njivi koja je levo od one druge njive i na xy kilometara od naseljenog mesta… a ne u nekom smislenom koncertnom prostoru. Dakle, nisam zamerila ni Kidisu ni ekipi što sam se sa hiljadama njih gurala po blatu nakon samo sat vremena svirke i jedva pronašla i društvo i kola i što sam pokisla do gole kože. To sam zamerila organizatorima.
Ali njima sam zamerila što čak ni full festivalski nastup nisu odradili, pobegli su od kiše. Njima sam zamerila što im je stav bio kao da ih apsolutno zabole što je skoro 100 hiljada Srba došlo tu da ih čuje prvi put. Bila sam u fan pitu, videla sam im lica… videla sam ih izbliza…
Dok je Džeger učio kako se na srpskom kaže “ružne su ti sandale“, ovaj mlađani (takav je utisak, nije da je on neki klinac, naprotiv) Amer je šetkao po onoj bini kao da ga je neko pozvao da dva bloka od kuće nešto malo otpeva pa da ide dalje u zezanje… Takav sam ja bar osećaj imala. I koliko god mi je bilo drago što ih čujem i vidim tu ispred sebe, nisam se osećala “ispoštovano“. A ja verujem da svaki veliki izvođač mora da ispoštuje svoju publiku, ma gde ona bila.
Tako da… to je najsažetija priča o tom mom prvom utisku. Godinama je on trajao. Godinama sam ih, posle te Inđije volela, ali sa nekom zadrškom. I sa tim blatom po nogama. Kako je Kidis mogao da izađe pred nas sa tim, takvim stavom?
A onda sam pročitala njegovu autobiografiju. Žive rane. Rane. Tek kada sam se upoznala sa njim, takvim kakav je, bilo mi je malo jasnije.
Od početka, kroz detinjstvo, mladost, zrele godine… kroz lude i bizarne porodične situacije, karijeru i način na koji je Entoni odrastao i izrastao u ono što je danas.
Nije mi to njegovo pripovedanje o životu koji je živeo bilo opravdanje, ali neka vrsta objašnjenja jeste. Tek ako pročitate sve to, pa se možda malo posvetite razmišljanju o njemu i ako uspete da pređete preko onog “ma, ko ga je*e“ osećaja… možda i shvatite otkud mu takav stav i ponašanje.
“Bolno iskrena ispovest o brzom životu kojim je živeo.“ Njegov život sa ocem, dilerom… snalaženje, borba, klošarenje, droga… izlaz u muzici i borba za mesto pod suncem u zemlji u kojoj nemaš gde iglu da baciš od muzičara koji kidaju. Smrt, bol, gubici…
Znate kakve vam se slike stvore u glavi kad izgovorite reč “ološ“? E, pa… tako nekako je izgledao svet oko njega.
I opet, možete da kažete da nije jedini, da je mogao da izabere drugačiji put, bez obzira na sve… Ali možda i nije.
Možda nije ni trebalo da izabere drugačiji put, jer ga je ovaj koji je prošao oblikovao u jednu od najvećih zvezda današnjice. U jednu od “naj cool“ zvezda današnjice. U umetnika čije pesme sluša ceo svet. U muzičara koji ima toliko prepoznatljiv put, glas, muziku i karijeru da je nemoguće ne izdvojiti ga.
Ustvari, treba da smo presrećni i prezahvalni što se ta njegova ludačka harizma uopšte izvukla iz tog mulja u kojem je odrastao i što je uspeo da dokaže da umetnost spašava i leči. Jer, još je tu… još uvek radi… i još uvek volimo ono što radi.
Iz mnogo razloga i na mnogo nivoa mi je bilo zanimljivo čitati “Žive rane“, bez sumnje je to jedna od onih knjiga koje ćete progutati, naročito ako volite Kidisa kao pojavu.
Drago mi je i što sam oprala sa nogu malo onog blata sa početka ove priče i da mogu bez one “meh“ face da čujem RHCP i da nastavim da uživam u njihovoj muzici.
Ljiljana Zdravković
