“Smiluj mi se” je grafički roman. Knjiga u stripu. I biografija, ali i ne baš sasvim. I odmah da vam kažem: postoji nešto toliko moćno u ovoj kombinaciji, u sudaru Klajsta i Kejva, da se pitam zašto ovako nešto nije nastalo mnogo ranije.
Ako ste gutali stripove, a niste neki fan Nika Kejva, dopašće vam se. Ako ste fan Nika Kejva, a niste baš ljubitelj stripa, dopašće vam se. A ako ste uspeli da uklopite ove dve ljubavi, vrlo je moguće da će vam ovo delo (ne da mi se da to zovem knjigom) postati jedno od omiljenijih koje imate na polici.
Kad malo bolje razmislim, čak i da niste neki ljubitelj ni stripa ni Kejva, ove stranice mogu da vam budu lepe i zabavne i možda pronađete jedan sasvim novi momenat u pogledu na rokenrol.
Nik Kejv je sve samo ne običan pevač i autor. Toga su više nego svesni svi oni koji se decenijama “kunu u njega“, a jasno je i onima koji su površno pratili njegov rad.
Spadam u onu grupu koja ga je poštovala ali bez ikakve posebne emocije… do trenutka kada sam ga prvi put videla na bini. Šok koji sam doživela kada sam osetila harizmu tog “mračnog“ lika čije mi pesme nisu kao mlađoj bile preterano zanimljive, potpuno je promenio moj stav o njemu.
Kada sam malo dublje zagrebala po njegovoj ličnosti, ukazao mi se neki potpuno drugačiji vid bunta od onog na koji sam navikla. I jedan potpuno drugačiji pogled na svet i puteve ljudskog uma.
Ako pokušate da zamislite Kejvov svet, postoji velika šansa da ga zamislite u stripu. Ovakvom, Klajstovom, “uzbudljivom, mračnom i nasilnom, sa redovnim uplivima humora“. Čini mi se, zapravo, da nikakvi predugački tekstovi ni pisane biografije ne mogu objasniti ovu muzičku ikonu tako dobro kako je on predstavljen ovde.
Zato je možda i najbolja preporuka za ovu knjigu došla baš od Kejva: “Rajnhard Klajst, majstor grafičkog romana i mitotvorac, u paramparčad je – i to ponovo – rasturio uzuse žanra, zamešavši užasavajuću konflaciju Kejvovih pesama, biografskih poluistina i kompletnih izmišljotina u poduhvatu jezivog i pozpuno bizarnog putovanja u Svet Kejva. Bliže istini od bilo kakve biografije, sasvim sigurno.“
Ova “biografija“ i nije biografija, zato ne morate i ne treba da se opterećujete detaljima, kopate po netu da biste uporedili činjenice ili kopate po sećanju da biste sklopili svoju sliku u glavi. To je u ovoj priči nevažno, iako ćete zasigurno nasmešiti kada prepoznate neke pesme ili neke likove koji su se motali po njegovom životu u jednom delu njegove karijere.
Nasmejaćete se kada kaže “Mrzim pank!“ lik koji je bio “neko ko se ne drži pravila. Junak, buntovnik, otpadnik, kapetan ukletog broda“ koji je svirao u bendu čija je “muzika opasna, uperena u publiku kao zapeta puška“ i čiji je svaki nastup “masakr“.
Prepoznaćete tog mračnog umetnika koji je “podlegao moćima sopstvenih demona“ i na sebi svojsven način se borio za svoj izraz u svetu koji je u nebesa dizao Roxy Music i Duran Duran.
Navijaćete za lika koji peva “jer ne zna da svira ni jedan instrument“ jer znate da je taj lik pesnik koji ima jaču harizmu od mnogih vrhunskih vokala savremene muzike. Ako ste umetnik, podržavaćete njegovo “Ne mogu to da pevam, to nisam ja. Ovo je kao da se uvlačim u tuđu kožu“ ali i “Mene je baš briga šta drugi očekuju. Želim da pišem o onome što jesam“.
Prisetićete se koji su pisci uticali na vas i smejati na “Dostojevski, matori!“ Inspirisaće vas ili uplašiti “Neki se plaše promena, a ti, ti se plašiš da će sve ostati isto“. Pronaćićete se možda u rečenici “Tamo negde, mamio me široki svet, obećavao mi pustolovine i nove izazove“, zapitaćete se “da li bih pošao na put da sam znao kako se sve završava“ i možda ćete uvrstiti na pitanja da li vas boli i odgovor – “Pakleno. Ali vredelo je.“
Do trenutka kada se približite kraju romana, apsolutno će vam biti nevažno koja je (i da li je i jedna) od ovih rečenica autentična, jer ćete biti do te mere uvučeni u njegov svet i u njegovu suštinu, da će tačnost bilo kog podatka postati nevažna. Zato što svaka slika i svaka reč mogu, zaista, da budu deo života jednog ovakvog junaka. I u tome leži Klajstova majstorija.
Neki od vas će se ipak samo dobro zabaviti prelistavajući ovu knjigu i osetiti se malo više “cool“ dopuštajući da vam ove slike ulepšaju neko zaključano, ušuškano zimsko popodne. U svakom slučaju je ovo štivo koje treba imati i makar prelistati svako malo.
A ja ću za kraj ostaviti deo koji meni odzvanja u glavi svaki put kada je nanovo pročitam: “Znaš da samo na jednom mestu možeš da budeš ko god želiš. Mestu ispunjenja.“
Ljiljana Zdravković
