Znate ono kad vam knjige, filmovi, predstave i slični intelektulani “stimulansi” nalete kao slučajno, a onda shvatite da su naleteli u pravom trenutku? U trenutku kada razmišljate o nekim temama, pa vam na ovaj način stignu neki odgovori… To mi se nedavno desilo sa ovom knjigom.
Imam je odavno i prvi put sam je pročitala odavno. I baš kada smo se dogovarali koja ćemo izdanja predstavljati u narednom periodu, ponovo mi je pala pod ruku, na ponovno čitanje i prelistavanje, autobiografija lika na kojeg kad pomislim, prsti se sami nameštaju u “duvajte ga” model (ako znate na šta mislim…).
A zašto je naletela baš sad? Zato što sam već neko vreme, što iz ličnih, što iz globalnih razloga, razmišljala o tome gde mi se sakrio bunt, gde mi se sakrila “oštrica“ koja me karakteriše celog života. Razmišljala sam o tome koliko je teško naći balans između onog “budi pametan” i onoga “jeba** vam mater svima!”
Balans između “baš me zabole šta ko misli“ i “želim da ova moja poruka stigne do što više ljudi“. Balans između “nemam problem da kažem šta mislim” i “nekad moram i da prećutim, zbog posla…”. Ima li u umetnosti i u buntu uopšte balansa i da li treba da ga ima?
Ja moram da vam priznam da sam, svojevremeno, kao klinka, mislila da su Sex Pistols najprecenjeniji bend svih vremena. Bar diskografski, muzički.
Kao, super su te pesmice (ooh, oprostite mi, bejah premlada da shvatim), ali pank… ali kratko je to trajalo, šta su pa oni uradili… što se svi toliko lože na njih…
Naletelo mi je da ih prvi put vidim onomad na EXIT-u kad već to nije bilo TO, i ne mogu da kažem da sam i tim iskustvom bila nešto previše oduševljena, iako sam već shvatila neke stvari.
Za shvatanje Pistolsa morao je da me pukne moj lični bunt, da shvatim koliko su i u čemu veliki i važni. I da shvatim koliko je svaka njihova pesma velika i važna.
Nisam izmislila toplu vodu sad, ali da, bilo je važno da shvatim da oni nisu (samo) bend, oni su pokret. Oni su bunt.
“Pre Sex Pistolsa, muzika je bila tako krvavo ozbiljna, sve su vodili diplomci. To je bila muzika lišena stvarnog intelektualizma. U njoj nije bilo dubine, već samo slike koje se odnose na nešto mistično, previše glupo i apsolutno lišeno stvarnosti. Kako je, pobogu, trebalo da se odnosimo prema toj muzici dok smo živeli u stanovima? Nismo imali novca, posla, ničega. Pistolsi su projektovali taj bes, tu mržnju radničke klase na dnu”.
Baš u Laguninom tekstu o ovoj knjizi imate deo o tome kako su se mediji trudili da romantizuju pank, da ga učine prijemčivijim. Ali nema tu ničeg mekanog ni slatkog, niti treba da ga ima. Punk je stvoren iz pobune, a pobuna nikad nije mekana i slatka. Nije to bila onda kada je u Engleskoj stvoren pank, nije ni danas.
“Seks Pistolsi su bili pankerski idoli, a cinični heroj panka bio je Džoni Roten”. Saznaćete mnogo interesantnih stvari o nastanku i raspadu ovog benda i o periodu koji je rodio čitav jedan muzički, modni poret i pokret razmišljanja. Saznaćete dosta toga o ekipi koja je tada bila deo scene. Saznaćete kako mnogo godina nakon svega razmišlja ikona bunta, dok čitate ovu “usmenu istoriju panka”.
Meni se, ipak, nekako čini da je najznačajni momenat to što ćete, dok se on iskreno osvrće na sve te događaje, zahvaljujući energiji koja se kroz celu knjigu provlači, pronaći istu tu energiju u sebi. Prisetićete se zašto vam je simpatična i koliko je tačna i dobra ona njegova čuvena rečenica: “If you are pissing people off, you know you are doing something right”.
“Haos je moja filozofija. Nema pravila. Ako ljudi krenu oko tebe da dižu ograde, oslobodi se i radi nešto drugo. Nikada ne treba da budeš potpuno shvaćen. To je kao poljubac smrti, zar ne? To je tačka. Ne treba da stavljaš tačku na svoje misli. One se menjaju”.
Ne mislim da sad svi treba da se pretvorimo u gomilu haotičnih anarhista i da pokušavamo bez nekakvog realnog cilja da pravimo sr*nja i dižemo besmislene revolucije, ali da mislim da smo se previše učaurili i olenjili i da treba da pomerimo guzice – mislim. Da treba da se oslobodimo lanaca i srušimo mnogo zidova – mislim. Da treba da pronađemo i sačuvamo bunt u sebi i iskoristimo ga na pravi način – definitivno mislim.
Neću vam otkriti koliko je ponovno čitanje ove knjige uticalo na one moje dileme s početka. Samo ja znam odgovor na to, a samo je meni i bitan, verovatno. Ali ako ste makar jednom (a verujem da jeste) u poslednje vreme pomislili da vam je kalup tesan i da želite da (ga) se oslobodite, ovo vrlo lako može da bude štivo za vas. Čak i ako ste već pročitali pre. Možda je ovog puta pročitate na drugačiji način…
HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković
