Dugo sam izbegavala da pročitam ovu knjigu, iako je imam maltene od trenutka kada je objavljena. Ne zbog toga što ne volim EKV, Vesićevo pisanje ili imam nešto protiv Magi.
Izbegavala sam je zbog toga što mi je poslednjih godina bilo mučno da vidim ko sve, na koji način i u kojoj meri razvlači, zarad svoje lične koristi, jedan od najvećih bendova domaće scene ikada.
Zbog toga što toliko njih navodno voli i sluša EKV, da mi je glupo i da priznam da ih i ja slušam i volim. Oduvek. I zbog toga što se toliko njih pravi da razume ko su oni bili i šta su stvorili, a na žurkama se njišu uz “ljubavne“ pesme koje, zapravo, uopšte nisu ljubavne.
Toliko se nakupilo tih likova koji slušaju “i zabavnu muziku“, jer su znali i čuli za Čorbu i EKV, da mi uopšte nije bilo cool da se izjašnjavam kao neko ko ih voli.
Kada sam je, ipak, nedavno uzela u ruke, shvatila sam da je trebalo to da uradim mnogo ranije. Zato što je Vesić ovde napisao neke stvari baš onako kako treba i baš na način na koji treba.
Dovoljno lako za čitanje i dovoljno teško za prihvatanje, u određenim momentima. Dovoljno lično i subjektivno, a opet, dovoljno racionalno i istorijski potkovano.
“A Magi sam voleo beskrajno. Valjda zbog tog straha u očima. To je ona vrsta ljubavi u kojoj ništa nije važno i ništa ne postoji osim same ljubavi.” Pa, kako da odložite knjigu u kojoj već na prvim stranama pisac napiše nešto ovako lepo i lično o jednoj Njoj?
Tako da sam već u prvih tridesetak strana bila svesna toga da se “slažemo“ i da će mi ova priča leći sasvim lepo.
Imala sam, na primer, osećaj kao da mi je pročitao misli kada sam došla do onog dela gde se bavi problematikom “iskorišćavanja“ velikog imena velike Ekatarine, pa nabraja različite slučajeve, poznate i nepoznate, razvlačenja njihovog imena… i tim ne tako cool momentom koji ih prati.
“Završiće EKV u kafani pre ili kasnije. Na ovaj ili onaj način. Neko će već prepoznati ’mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan’ kao odličan kafanski motiv. Pogotovo što ’Kao da je bilo nekad’ zvuči tako jugonostalgično.“
Čiji su? Svačiji su. Naši su. Ja kažem – svoji su. I verujem da je poruka stigla do onih do kojih treba da stigne. I niko, zapravo, nema prava na njih, ma šta bilo koji sud rekao. No to su teme za neki drugi tekst, ovde je ona u centru pažnje. Ona. Obična, naobična umetnica, opšte poznata i opšte neprihvaćena, božanski talentovana “gradska narkomanka“ iza čijeg pogleda se krije toliko štoga što se već decenijama pravimo da razumemo.
“Imala je ogromne oči, a u njima se video strah… Izgledala je kao biće izašlo iz kuće u potrazi za nekim ko bi suzbio taj strah.“
Kad je pisac ove knjige, koji je upoznao i viđao, tako opisao, šta mi koji smo je videli samo na slikama i po nekom snimku sa TV-a da kažemo? Da razumemo? Da smemo da komentarišemo i sudimo? Ne bih rekla. Čak je i on negde ostao ograđen, svestan da ni on nije dostojan da se nekim temama bavi. I to mi se dopalo u ovoj knjizi.
I to što sam za nijansu bolje, ili bar drugačije videla grad u kojem sam rođena, nakon što sam pročitala neke od opisa iz vremena u kojem su živeli i stvarali likovi kakvi su Milan Mladenović, Magi i cela ta ekipa koja se smucala po Beogradu tih godina.
Nije da nisam znala koliko je tu bilo i muzike i droge, smucanja i akcijanja i svega što nosi muzičarski život u velikom gradu, ali… svakojake boje dodaje ova knjiga na sliku koju sam imala u glavi.
I to što sam klimala glavom i maltene na glas izgovorila rečenicu “…kultura u Srbiji nije drugo nego privatan biznis. Ekatarina Velika nije biznis. Tačka. To je Beograd. Tačka.“
I to što ni u jednom trenutku nisam imala osećaj veličanja i preuveličavanja njenog i njihovog imena, i to mi se dopalo.
Uprkos Vesićevom očigledno ličnom i prisnom momentu i povezanosti sa okolnostima i temom, imala sam utisak da mi je dato da izaberem da li ću ih videti kao božanstvo ili kao obične ljude koje je, na ovaj ili onaj način, ubila droga.
“Sve što smo mi i sve što smo imali, uložili smo u muziku. Ona ne gubi kvalitet u dolazećem vremenu, naprotiv, potpuno sam sigurna da smo postali i ostali kultna grupa. Slažem se, imali smo hitove, ali da znaš da se nikad nismo prodali ili snimili nešto što nije bilo po našem ukusu ili ukusu naših fanova.”
Ove reči Margite Stefanović meni su jedan od najbitnijih citata vezanih za EKV, pa i za ovu knjigu. Jer govoi o iskrenosti, koja je bar meni, najbitniji segment svakog umetničkog izražavanja. I zato ih volim, i zato nju volim, jer su sve svoje dali za tu svoju umetnost.
A šta su, s kim, gde i kako radili, i da li su “se radili“, ko je razumeo njihove stihove i ko je u kafani razbijao čaše uz neku njihovu pesmu, ko je imao ili nije imao prava da njihovo ime koristi ovde ili onde… ništa od toga nije toliko važno.
Čak i kad dođete do onog dela “Došli su teški dani…“, “Magi” vas vuče da čitate, da se pitate, da razmišljate o tome što je bilo, i šta bi bilo… I vuče vas da je volite. Ne baš onako kao Vesić, ali zavolećete Magi, ako do sad niste. I opet će vam biti cool što volite i razumete EKV.
HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković
