Postoji nešto u Kurtu Kobejnu što vas privlači čak iako vam on kao osoba i muzičar nikad nije bio preterano interesantan. Neka doza misterije, a kod mene, svojevremeno, i pitanja: ok, muzika koju je stvorio je neverovatna, ali zašto je ON tolika faca, zašto se u njega “kunu“ toliko?
U krajnjoj liniji, oduzeo je sebi život. Ne osuđujem, daleko od toga, ali ostavlja mi to mrlju u priči o njegovom postojanju.
Imam već jednu ranije objavljenu njegovu biografiju i, šta ja znam, nisam ni posle nje sve baš lepo posložila u svojoj glavi kada je ova “legenda“ u pitanju. Ova knjiga je ipak, druga priča.
Relativno skoro se pojavila, tek što sam je pročitala i ostavljam mesta da mi se “slegnu“ te slike koje mi je nacrtala u glavi, ali mislim da mogu da kažem sa sigurnošću da je ovo jedna od najboljih priča o Kobejnu koje možete da imate. Pre svega, iz jednog vrlo očiglednog razloga – knjigu je pisao jedan od njegovih menadžera.
Postoji, složićete se, razlika u načinu pisanja nekoga “sa strane“ ko nikad nije imao bitne interakcije sa “objektom“ biografije koju piše i nekoga ko je bio deo njegovog života.
Deni Goldbreg je, pored toga što je Kobejna poznavao, radio i družio se sa njim neko vreme, osoba koja ga je razumela. Volela i poštovala. I ne osuđuje ga.
“Mnogi koji su bili bliski sa Kurtom i dalje su besni na njega što se ubio. Poštujem njihova osećanja, ali to nije i moj stav. On mi nedostaje i uvek ću se pitati da li sam nekako mogao da sprečim njegovu preranu smrt. Ipak, koliko mogu da zaključim ni medicinska nauka ni duhovne tradicije ni veliki filozofi ne razumeju zašto neki ljudi odluče da oduzmu sebi život.“
Tako kaže Goldberg u uvodu, a taj stav se vrlo vidljivo provlači i kroz ostatak knjige.
Činjenica je da je njegov kraj prilično obeležio sliku o njemu. Do te mere da mnogi “okreću glavu“ od cele te Nirvana priče i ne žele ni da priznaju koliko je dobrih tragova ostavio za sobom.
Neki drugi se, opet, konstantno bave njegovom ličnošću, razgrađuju, proučavaju, kopaju, definišu… a sve u cilju pronalaženja nekakvog “dokaza“ za razloge onoga što je uradio. A kakav je on bio?
“Kurt je imao lomove. Bio je depresivan i narkoman, ali i kreativni genije. Umeo je da bude gorko sarkastičan i očajan, ali i veoma romantičan, i bio je ubeđen u izuzetnost svoje umetnosti. Bio je aljkav i imao je uvrnuti smisao za humor. Voleo je nekvalitetnu i brzu hranu, koju je jeo i kao dete, i da po ceo dan šeta u pidžami. Ipak, iza njegove neuredne pojave često se skrivao veoma prefinjeni intelekt.“
Kakav je on bio, zaista? “Kurt je prezirao one koji ga nisu poštovali i umeo je da bude mrzovoljan i neprijatan kada je osećao bol, ali pre svega je zračio ljubaznošću, koja je vrlo retka među genijima i zvezdama. Uglavnom je bio (da li da se usudim da to kažem?) fin momak.“
Nikad mi ranije nije ni palo na pamet da pomislim da je Kobejn fin momak.
Zaista sam uvek volela i poštovala njegovu muzičku zaostavštinu i bilo mi je više nego jasno i zašto je “Nevermind“ napravio takav bum i zašto se i njegovo i ime benda Nirvana pišu velikim, boldovanim slovima kad se priča ne samo o grandžu već i generalno o rok i muzičkoj kulturi, i naravno da mi je jasno zašto je Nirvana jedan od najvećih rok bendova ikada. Jasno mi je bilo i kolika je njegova uloga u svemu tome i očigledno je da sam bila svesna toga da je na neki svoj način bio muzički genije.
Ali ne, nikad mi nije ni palo na pamet da pomislim da je “fin momak“.
Zato mi je drago što sam pročitala ovu knjigu i zavirila, koliko je to uopšte moguće, u um i duh jednog toliko specifičnog lika koji je, ispostaviće se, s razlogom, ostao prijemčiv ne samo nama koji smo kačili njegov život i karijeru u “real timeu” nego i onima koji su došli na svet nakon što je on sa njega otišao.
Neke knjige rešite da pročitate čim vidite naslov i cenim da će među vama biti i takvih. Ja sam kod uvoda, na prvih nekoliko strana, shvatila da ovu knjigu vredi pročitati do kraja.
Baš zbog ugla iz kojeg autor priča o Kobejnu. I sve je to u redu, taj period kad je “Nevermind” doživeo neverovatan uspeh, i Kortni Lav o kojoj većina nas ne zna šta da misli, ako ni o njenoj ulozi u Kurtovom životu… i o zavisnosti, depresiji koje su bile očigledne i vidljive… svi ti momenti se, logično, pominju i objašnjavaju… ali meni je od starta najbitniji bio taj ugao i taj uvid u Kobejna takvog kakav jeste.
Taj ugao mi je promenio ugao. Sad već bolje kapiram zašto je ON tolika faca…
HL čitač glasnih knjiga: Ljiljana Zdravković
