U celoj mojoj kolekciji knjiga koje se bave životima muzičara, uvek su mi bile draže autobiografije. Biografije su nekad dobre, nekad ne… ipak ih pišu ljudi koji su nečiju priču gledali sa strane.
Autobiografije su lične, direktne i vrlo često čak i previše subjektivne, ali to im upravo i daje lepotu i snagu. Jer, čak i kada ste svesni da je neko nešto prenaglasio ili sakrio, između redova, kroz način pripovedanja i izbor priča, o tom nekom zapravo naučite još više. A ako imate sreće da je napiše neko ko je toliko iščašen da ga baš briga da bilo šta pakuje i krije, onda ste uboli premiju!
Takav je Sleš. Mislim, krije on… oči. Celog života ga zamišljemo kao figuru sa gitarom, čupavom kosom i šeširom i jako nam je teško da mu zamislimo lice, čak i kad se potrudimo. I sa cigaretom. E da, i sa aurom koja kao da govori “kako mene zabole za ostatak sveta!“
Takav je Sleš. Potpuno opušteni ludak čija pojava vam već nagoveštava da je taj prošao ono što mi nikad nećemo.
I nema nikakav problem da pokaže u kojim je zajebanim pravcima njegov mozak spreman da ode. Za to vam je dovoljno da ga zapratite i na Instagramu, garantujem da će vam to biti jedno od najzabavnijih momenata na mrežama, čak ioako ćete u sebi nekad pomisliti “ooo, zaboga, kako je bolestan, pa gde je ovo uopšte iskopao?“
Sleš, čoveče. Pa ja u stvari ne znam ni odakle bih počela da pišem bilo šta o njemu bez rizika da propustim nešto što ne smem da propustim.
Taj je bio deo mog života otkad znam za muziku i za rokenrol. Premotavala sam spotove snimljene na VHS kasetama da bih ovu facu gledala kako kida solaže u spotovima Gansa.
Ok, zapisivala sam ja reči pesama, volela sam ih cele i klanjala sam se onom njegovom “neprijatelju“ iz benda jer peva kao car, ali… Sleš. Sve je super, sve je to ok, ali Sleš. Taj je persona za sebe, taj je figura koja vam se ureže u kožu, hteli ne hteli.
Zato mi valjda nikad nije bilo jasno što se uopšte raspravlja na temu “Eksl ili Sleš“. Gledala sam Ganse bez Sleša, gledala sam Sleša bez Gansa… i ne znam šta bih vam rekla, osim da je on taj bend podjednako kao i ovaj riđi s mikrofonom. Ni manje ni više, podjednako. I tu se za mene cela rasprava završava.
Gansi su poslednji koncertni rokenrol bend tog kalibra, poslednji “stadionski“ bend uz koji smo odrastali. Ja sam uz njih još najviše i stasavala, još uvek negde čuvam isfotokopiranu stranu ploče “Use Your Illusion“ na kojoj su tekstovi pesama.
Nisam imala ploču, samo kasete, one nasnimane, ali drugar je imao, a ja sam morala da znam tekstove. I te spotove sam gutala, znala sam svaku scenu napamet. Obožavala sam ih. Ali tek kad sam malo odrasla, shvatila sam koliko su, zapravo, veliki.
I taj Sleš, jbt. Kakva je to faca.
Njegova autobiografija se guta. Zaista. Toliko je dobro upakovana, toliko je u njoj interesantnih priča i toliko je taj njegov stil gotivan, da nema onih sporih i nezanimljivih delova koje biste najradije preskočili. A tek te priče…
Nije da nisam imala negde u ideji da je ta ekipa svašta prošla u životu, ali to me nije sprečilo da nekoliko puta u toku čitanja pomislim: “Wow! Kakvi ludaci…“
Da ne bude zabune, nije ova knjiga skup anegdota iz “raskalašnih“ hotelskih soba na turnejama, priča o seksu, drogi i svađama.
Može kroz Slešove priče mnogo da se sazna o rokenrol sceni tog vremena, o bendovima koji su uz njih uspevali ili nisu da se probiju, o svima onima koji su i na njega i na ceo bend uticali da postanu ono što su postali.
I, ono što je nekima možda još važnije, može dosta toga da se sazna o karakterima svih njih i sutuacijama koje su dovele do toga da se dve velike figure spojene u velikom bendu, u nekom trenutku razdvoje.
“Izgleda kao da preterujem… ali to ne znači da mi se ovo nije stvarno desilo“ Tako on kaže. A ja kažem da ćete obožavati ovu knjigu. Verujem da ćete je pročitati ponovo posle nekog vremena, ja jesam. A i ima u njoj fotki Slešovog lica i očiju.
Mislim… Sleš, čoveče! Pa to ime je već dovoljan razlog da krenete u tu avanturu.
Ljiljana Zdravković
