Muzičar Antonije Pušić, alias Rambo Amadeus, kaže da ne zna ko čini njegovu publiku danas i da ne voli da nastupa često jer bi postao dosadan samome sebi. Pored muzike bavi se i aktivizmom tj. ukazuje na probleme u društvu, ali i svojom školom jedrenja koju je osnovao u Herceg Novom.
Za Vas kažu da ste svoji. Stoji li ta ocena i šta zapravo znači biti svoj u današnje vriee? Je li to luksuz nedostupan većini ljudi? Ako jeste, zašto?
– Ja samo milsim da samo imao dovoljno sreće i nedovoljno ambicije da pristanem na nešto što mi je na prvi pogled izgledalo atraktivno i što bi me kasnije zarobilo.
Smanjili ste broj nastupa posljednjih godina, kažete da radite koliko Vam prija. Ko danas čini Vašu publiku, kako biste je opisali?
– U današnjem, eklektičkom dobu ne postoji jasan profil publike. Babe i žabe su postale dobre drugarice, pa uglavnom koncertni prostor – njegov stil, geografska širina dužina i spratnost ili suteren utiču na profil publike. Volim da izađem na binu željan svirke i publike. Ako sviram često postajem dosadan i sebi i publici, pa moram da pazim na to.
Nekad se čini da se u Vašim izjavama provlači poruka da nam je u socijalističkoj Jugoslaviji bilo bolje nego sada u njenim kapitalističkim ostacima. Stoji li taj utisak i ako da, zbog čega tako mislite?
– Bilo je bolje, ali na žalost ono što je tada bilo dobro, nije bilo održivo, zato je važno osloniti se u budućnosti na doktrinu održivog razvoja. Praviti nešto što je odlično kao koncept, ali neodrživo, u stvarnosti je zapravo kula od karata.
Nedavno je britanski psiholog Tomas Čamuro objavio knjigu “Zašto nestručni muškarci postaju lideri”, u kojoj tvrdi da su ljudi instiktivno skloniji da izaberu za lidera narcisoidnu osobu, koja deluje samouvereno ili harizmatično, bez obzira da li poseduje odgovarajuća znanja za tu funkciju. Je li danas lakše uspeti ako se čovek ponaša kao da o svemu sve zna ili ako ima znanje, ali se ne hvali njime?
– Gospodin Čamuro je verovatno čitao naučne radove iz Heuristike, naučne metodologije ispitivanja ispravnosti odluka u odnosu na količinu znanja iz neke oblasti. Rezultati su frapantni, za ispravnu odluku optimalno je znati 30 % informacija iz date oblasti. Ako znate 100 % jednake šanse da pogrešite su kao da nemate pojma o čemu odlučujete. Otud i fenomen menadžera, koji zapravu znaju malo o onom o čemu odlučuju. Nadam se da je gospodin Čamuro naveo izvore svog znanja.
Je li takvim samouverenim osobama bez stručnih znanja posvećena Vaša najnovija pesma “Serator”?
– Volim da moje pesme budu tako urađene da govore same za sebe, da im ne treba uputstvo za razumevanje.
Često idete u Herceg Novi, gde držite školu jedrenja. Dolaze Vam, kažete, i razni direktori na obuku. Kako razmišlja većina menadžera? Moraju li da se prave da sve znaju ili su spremni da pitaju za savet?
– U Školu mi dolazi uglavnom tehnička inteligencija. Inžinjeri i IT inžinjeri. Menadžeri vole glisere, jer im se uvek žuri, za njih je vreme novac. Za mene je novac vreme, pa im nisam zanimljiv.
Rambo je pre nekoliko dana u Herceg Novom porinuo svoj jedrenjak na solarni pogon.
HL/Izvor: Al Jazeera Balkans
