Krajem jula objavljena je posthumna autobiografija legendarnog pevača Rainbowa i Black Sabbatha – Ronija Džejmsa Dia. Knjigu je priredio čuveni autor i muzički novinar Mik Vol koji je radio na knjigama o Iron Maiden, Pearl Jam, AC/DC, Black Sabbath, Foo Fighters…
Roni Džejms Dio Dio bio je u periodu tranzicije dok su osamdesete dolazile. Pošto je napustio Rainbow brod 1979. tražio je nove svirke. Upravo u tom periodu naleteo je na Tonija Ajomija. Ovaj ga je pozvao da se pridruži Sabbathima i popuni mesto otpuštenog Ozija Ozborna. Iako je kreativno partnerstvo izgledalo savršeno u prvom momentu i iznedrilo Sabbathov klasik “Heaven and Hell” 1980. godine, kada je došao red na njihovu desetu ploču “Mob Rules” pukotine su počele da se pojavljuju unutar grupe.
Prenosimo odlomak iz Diove autobiografije pod nazivom “Rainbow In The Dark”. U ovom odlomku Dio sa čitaocima deli tajne o tome kako je nastajao album iz 1981. “Mob Rules”.
***
Jedan san koji mi se ipak ostvario bio je kada je Sabbath u oktobru bio hedlajner u Madison Square Gardenu. Pomislio sam na one dane pre dvadeset godina i nekoliko života, kada bih prošao pored Gardena, gledao gore u bilo koje ime sa najave i maštao o tome da na istom mestu vidim i svoje. Još uvek zapravo nisam imao svoje ime tu, ali ime svog benda jesam. Pojavilo se 19.900 ljudi i prema Billboardu to je bio koncert sa najboljom zaradom u SAD te nedelje. Konačno sam pjevao u MSG-u. Sam šou nije bio savršen. Sećam se da sam sa Sendi Perlman imao svađu u bekstejdžu, ali to je sve bilo zaboravljeno kad sam se popeo na pozornicu. Bio je to veliki trenutak za mene.
Bilo je sjajno biti u bendu na njihovoj prvoj turneji po Japanu. S Rainbowom sam se navikao da budem hedlajner pred 15.000 posetilaca u Budokanu. Sa Sabbathom smo napravili niz manjih nastupa u Tokiju, Kjotu i Osaki. Zatim smo odradili nedelju dana manjih nastupa u Sidneju.
Nedugo zatim otpustili smo Sendi, a ja sam preuzeo menadžersku ulogu dok ne uspemo nešto da sklopimo kad turneja završi. Otprilike u to vreme bio me je glas da se namećem. Istina, postao sam mnogo asertivniji. Morao sam. Sabbath je bio brod duhova kad sam im se pridružio. Očajnički im je trebao kapetan, a ja sam bio više nego srećan što sam preuzeo tu odgovornost, pre nego što sam shvatio koliko su duboki neki problemi i koliko su neki od njih bili nerešivi.
U međuvremenu smo morali da snimimo drugi album. Za prvi, Toni i ja smo pisali u kontrolisanom okruženju – u dnevnoj sobi s malim pojačalima. Novom smo pisanju pristupili mnogo drugačije. Unajmili smo studio, pojačali se što je glasnije moguće i razbili. Moglo bi se reći da je napravljen za drugačiji stav.
Gizer (batler, basista Sabbatha – nap.ur.)je sada bio uključen i to je gotovo neizbežno promenilo hemiju u kojoj smo Toni i ja uživali radeći sami. Postalo je očigledno da Gizer želi ponovo da se uključi u pisanje tekstova. Tokom Ozijeve ere, iako je Ozi smislio sopstvene vokalne melodije, Gizer je gotovo uvek pisao tekstove. Možete samo da skenirate tekstove klasika poput “War Pigs” ili “Children Of The Grave” da biste shvatili koliko je Gizer dobar. Sa druge strane za “Heaven and Hell” ja sam napisao sve tekstove i uvek sam pisao svoje tekstove. Nikad mi nije trebao koautor. Ni sada mi nije trebao. Gizer i ja bili smo prijatelji, ali ovo je momenat u kome sam se našao sa Tonijem i Sabbathom: uneo sam glas, vokalne melodije i reči. Ovo je zabilo klin između nas. Na kraju bismo to prošli, ali zasad je to bila rana koja je postojano odbijala da potpuno zaceliti. Toni se trudio da ne primeti bilo kakve promene. Poznavao se i radio sa Gizerom celu svoju karijeru; očigledno su imali mnogo dublju vezu. To nije bilo važno kad smo počeli da pišemo zajedno. Dok smo još dobro sarađivali, osetio sam kako se Toni udaljava od mene – isprva samo malo, kasnije, puno.
Tonijeva negodovanja ticala su se solo ugovora koji sam nedavno potpisao. Posle uspeha „Heaven And Hell“, bend je uspeo ponovo da pregovara o boljem dogovoru sa našim diskografskim kućama, Warner Bros. u Americi i Polygram u Evropi. Dogovor koji smo postigli uključivao je ponudu solo ugovora za mene. Nije to bio veliki novac i nije se raspravljalo o pokušaju da se od mene napravi solo zvezda. Bio je to lep dogovor koji je trebao da mi da prostor da napravim svoj album u nekom trenutku u budućnosti, negde između obaveza u Sabbathu. Prva mi je misao bila da napravim album na kojem ću biti sa svim svojim prijateljima, poput Keri Livgren iz Kansasa, momcima iz Elfa, Dejvidom Stounom, Skank Baksterom i drugim ljudima sa kojima sam se družio pre nego što sam upoznao Tonija. To će jednog dana biti zabavan album. Toni to nije video tako. Činilo mi se da je mislio da ponuda za solo album unosi razdor među nas i da je zbog toga prilično nervozan.
Prva pesma koju smo snimili bila je “The Mob Rules”, po kojoj smo na kraju nazvali album. Toni i ja smislili smo jednu od naših najboljih rokačina na bivšem seoskom imanju Džona Lenona, Tittenhurst Park, u blizini Askota: u poznatoj beloj kući u kojoj je napravio i snimio album “Imagine”. Samo smo džemovali oko ideje za pesmu koju je trebalo da uradimo za soundtrack animiranog filma “Heavy Metal” s Džonom Kendijem u glavnoj ulozi. Film je razbijao, ali je naša stvar bila žešća od pištolja.
Ostatak albuma smo odradili u Record Plantu u LA-u. Martin je ponovo producirao i velika energija je isijavala iz dosta muzike, ali nismo mogli pobeći od ideje da je to nastavak albuma “Heaven And Hell” i da imamo puno toga da dostignemo. Priznajem da je “Turn Up The Night” bio podsvesni pokušaj stvaranja “Neon Knights pt 2”. “Voodoo” je donekle zamišljen kao “Children Of The Sea” sa ovog albuma. Najbolja pesma bila je “Sign Of Southern Cross”, što je za mene bila jedna od najboljih stvari koje smo ikad učinili, uz “Heaven And Hell”, možda i bolja.
Kad je “Mob Rules” objavljen u novembru 1981. nije baš ponovio uspeh svog prethodnika. Pao je na 12. mesto u Britaniji i ponovo u Top 30 u Americi. Recenzije su bile mešovite. Onima kojima se svidelo jako se svidelo. Oni koji to nisu shvatili samo bi slegnuli ramenima. Za mene je to jedan od najboljih albuma koje sam ikada napravio.
Na turneji, Sabbath je bio jednako tražen kao i pre. Napravili smo još jedan šou u Madison Square Gardenu i rasprodali LA Arenu i LA Forum. Putovali smo od novembra 1980. do avgusta 1981. uglavnom po Americi. Uhvatili smo ritam. Međutim, do kraja turneje, osetio sam da smo se kotrljali u pogrešnom smeru i možda bi se mogli srušiti.
Osećao sam se sve otuđenije od Tonija i Gizera. Voleo sam povremeno da popušim džoint i popijem pivo, ali nisam radio kokain i nisam imao vremena za teške droge. Toni i ja smo možda to radili dok smo zajedno džemovali ili pisali, ali društveno smo sada bili različiti polovi. Vini (Apisi, bubnjar benda u tom periodu – nap.ur.) je sada bio moj najbolji prijatelj. Bio je iz Bruklina. Obojica smo bili Njujorčani. Voleli smo puno iste hrane. Do kraja turneje, Vini i ja bismo se posle koncerta odvezli u jednom automobilu, a Gizer i Toni u drugom.
HL/Izvor: mulj.net
