Dejan Petrović i njegov Big Bend održaće u sredu, 26. aprila, koncert pod nazivom “Samo tvrdo” u beogradskom rok klubu Wurst Platz.
Trubač koji je, bez ikakve sumnje, promenio način na koji publika doživljava ovaj instrument, pred svirku u Wurstu za Headliner.rs kaže da on i njegov bend, jednostavno, vole da sviraju rokenrol…
– Imali smo dosta nastupa na kojima smo svirali naše obrade rok hitova… Exit, Beerfest, Lake fest… mnogi domaći I strani festivali, kao I manje, klupske žurke. To je za nas prirodno stanje stvari. Tako će i publika u Wurstu moći da uživa u “samo tvrdo” svirci – kaže Dejan na početku intervjua u kojem smo ga “izrešetali” nekim baš rokerskim pitanjima…
Ko je tebe, u tradicionalnoj trubačkoj porodici, zarazio rokenrolom?
– Pa… nije me niko zarazio. Uvek sam voleo da slušam “svašta”, naravno, koliko je to bilo dostupno ranije, pa sam se tako I upoznavao sa različitim žanrovima I muzičkim pravcima. Zato mi je i bilo najzanimljivije kada je otac sa svojim orkestrom svirao obrade nekih svetski poznatih melodija.
Koja je prva rok pesma koju si naučio da sviraš?
– Iskreno, ne sećam se ni ja koja je bila prva cela pesma koju sam naučio da sviram, ali je sigurno rif iz “Smoke on the Water” bio prvo sto mi je palo pod prste, kao I većini početnika.
Da li si išao na rok koncerte i na koje?
– E tu baš nemam sreće. Kad god je bio neki koncert na koji sam želeo da odem, imao sam već ugovorenu svirku. Što se tiče domacih rok bendova, većinu sam pratio, sa mnogima imao čast I da nastupam, ali sa strancima baš nemam sreće.
[infobox title='”Vrtlog” ili “Du Hast”?’]
Da li i zašto publika drugačije reaguje, na primer, na “Vrtlog”, nego na “Du Hast”? – Reakcije su odlične na obe numere, s tim sto je “Vrtlog” instrumental, nije pesma, pa to stvara razliku. Takođe, “Vrtlog” je naša autorska stvar i ljudi uvek očekuju da ćemo je svirati, a oni koji manje poznaju naš repertoar bukvalno ostaju u čudu kad čuju neke obrade, među kojima i “Du Hast”.[/infobox]
Šta slušaš u kolima, dok voziš, ili dok putujete na koncerte…
– Uh… to je magacin mešovite robe. Od radija, pa preko svega što se namerno ili slučajno zadesi u kolima. Uglavnom, sve mi zavisi od trenutnog raspoloženja.
Uglavnom svirate starije rok stvari, da li ima nešto od nove pop/rok muzike koja ti se sviđa?
– Šta da radim kad sam konzervativac. ? Šalim se, naravno, ima novih stvari koje mi se sviđaju, ali sam ipak više naklonjen starijim izdanjima. Nekako su mi upečatljivije i jednostavno dobro zvuče u našem izvođenju.
Kako u sebi uspevaš da pomiriš srpski melos i rokenrol, kao muziku za zapada?
– Pa, mora se šire posmatrati to. Bez podela, barijera… sve je to muzika, tako da mi nije teško da pomirim naš melos i rokenrol, naročito otkako smo prvi put spojili zvuk trube s distorzijom.
Kako je došlo do tvog prijateljstva sa Zvonimirom Đukićem Đuletom, liderom Van Gogha?
– Još kao klinac sam voleo Van Gogh i njihovu muziku. Upoznali smo se na jednom njihovom koncertu u Užicu, kada sam imao 15, 16 godina. Morao sam da mu priđem posle svirke, predstavio sam mu se, a on je već znao za mog oca i bio je upoznat sa njegovim radom, što me je dodatno oduševilo. Od tada smo nerazdvojni prijatelji.
S kim bi još od rokera voleo da podeliš scenu?
– Što se tiče domaće scene, mogu s ponosom da kažem da sam već delio scenu sa mnogim našim legendama. Naravno, ima tu još velikana, ljudi koji su obeležili rok scenu, teško je izabrati… Jedan od njih je svakako R. M. Točak, čovek koji me oduvek fascinirao svojom muzikom I celokupnom pojavom. Ne znam… Sa Mikom Džegerom, mozda ? Ali, želje su jedno, mogućnosti drugo. ?
U tvom privatnom stilu i scenskom nastupu dominira rok ikonografija… Smatraš li sebe rokerom?
– Ne bih baš mogao za sebe da kažem da sam roker, jer moja muzička karijera nije isključivo vezana samo za taj žanr. Na prvom mestu sam muzičar, a takav stil je ono što volim.
Ko je iz tvog benda “najveći” roker?
– Ima nas nekoliko, ne bih mogao da kažem ko je “najveći”, ali samo je jedan “metalac iz Sevojna” – gitarista, Miloš Miladinović. ?
Da li i na koji način Dejan Petrović može da pomogne srpskom rokenrolu?
– Iskreno verujem da srpskom rokenrolu ne treba pomoć. Pre je potrebna nekim drugim pravcima, i to pomoć u smislu amputacije… Rokenrol živi, ima mnogo, mnogo dobrih, mladih bendova, a najmanje što mi možemo da učinimo je da ih podržimo, dok sviramo to što volimo.
A. S. I.
