Green Day trenutno je na prvoj turneji od 2013. godine, kada je frontmen benda, Bili Džo Armstrong pobedio svoju zavisnost.
– Ponekad moram da se kljukam vitaminom B kako bih mogao da izdržim ali, da budem iskren, osećam da sada imam više energije nego ikada pre. Zahvalan sam za svaki naš nastup koji smo do sada imali. Mislim da moj doprinos ovoj turneji nisu samo pevanje i sviranje gitare – rekao je Armstrong za portal Rolling Stone.
Reporteri portala pričali su sa Armstrongom o svemu i svačemu, a mi smo izdvojili neka od najzanimljivijih pitanja.
Kako je prošla turneja po klubovima koju ste organizovali pre samo nekoliko meseci?
– Bilo je sjajno. Svirali smo naše stare stvari. Generalno, najviše volimo da sviramo na malim mestima, jer onda imamo svu slobodu da radimo šta hoćemo.
U vašoj publici ima dosta tinejdžera, koji su bila bebe kad je izašao album “American idiot”.
– Naša publika je jedinstvena. Volim kada vidim 16-godišnjake, a još više kada vidim 60-godišnjake, ali to je jednostavno rokenrol.
Imate običaj da na svakom nastupu izvedete po jednog tinejdžera da odsvira nešto na gitari sa vama. Kako je to počelo i po kojem kriterijumu ih birate?
– Ako se dobro sećam, prvi put smo to uradili na turneji Insomnia. Nastupali smo u Nju Orleansu i baš nam je bilo naporno. Sećam se da sam se osećao kao da sam nadrogiran. Pomislio sam da ne želim više da sviram i prodrao se u mikrofon: “Ko želi da svira umesto mene?”. Onda smo izabrali klinca iz publike. Mali je uneo pravu promenu u naš nastup. To je bilo predivno iskustvo.
Od tada je prošlo 20 godina, tako da je na našim natupima svirala gomila klinaca. Mislim da su neki posle toga čak i oformili svoje bendove.
Prilikom izbora zapravo ne postoji nikakav kriterijum. Ponekad mi je bilo dovoljno da pogledam nekoga u oči i vidim koliko to želi. Dešavalo se da izvedemo nekog klinca koji gitaru nikada nije uzeo u ruke, a kada to shvatimo bude prekasno. U tim situacijama, ja sviram iza njega, a on se pravi da je roker veka.
Svi ti klinci posle vašeg nastupa dobijaju instrument. To mora da je skupo.
– Paaaaaaaa, imamo veoma dobar odnos sa Gibsonom.
Kada već pričamo o klincima, da li brineš o budućnosti svoje dece?
– Hmmm… Na svoju decu gledam kao na Harija Potera. Klasična priča kako dobro pobeđuje zlo. Imati uzor kao što je Hari Poter, koji pobeđuje zlo, ali je i dalje komplikovano ljudsko biće, daje neku nadu.
Da li te trenutna politička situacija inspiriše prilikom pisanja pesama?
– Još uvek nije, ali sa druge strane, da bih napisao neki tekst potrebno mi je dosta vremena. Ali, to je dobro, jer mislim da bih poludeo i radio čudne stvari, da je drugačije.
Stalno svirate numeru “Basket Case”. Da li svaki put osetite novu energiju kada je svirate?
– Svaki put. To je himna frikova i čudaka. Pesma govori o gubitku zdravog razuma, a mislim da su se mnogi sreli sa tim.
Da li planiraš da je pevaš za nekih 20-ak godina, kad budeš star i sed?
– Naravno. Kada sam počinjao da se bavim muzikom najveća želja mi je bila da živim svoje pesme. Mislim da sam prilično uspešan u tome.
I.N./Izvor: rollingstone.com
