To je to, poslednji dan EXIT-a. Stigao je umor. Pre odlaska na Tvrđavu imaš osećaj “aj još ovo…dosta je bilo”. A onda stigneš tamo i pomisliš “pfff… poslednje veče… baš bezveze”.
Nije bilo idealno. Nije bilo wow, ni blizu. Svakakve smo propuste mogli da upišemo u tefter. Ali, da se vratim na tekst od prve večeri… EXIT. Uvek je bio poseban. Čak i sa svim svojim manama.
Zagrevanje na glavnoj bini počelo je uz Koala Voice. Odlična svirka koju nažalost, nije čulo dovoljno ljudi, tek stotinak njih raštrkalo se ispred bine i ispratilo ono što radi ovaj slovenački bend. Za mnoge je još bilo prerano i da se pojave na festivalu, a neki su se spremali i da gledaju finale Euro 2020. Da, čak ste i to mogli…
No, ako je sinoć postojao super razlog da se bar u čekanju hedlajnera na mejnu ode do Fusion stagea, to je bio švedski bend Thundermother. Minimum petoro ljudi čije mišljenje cenim mi je prethodnih dana reklo da moram da ih čujem.
Već posle par minuta mi je bilo jasno i zbog čega. Četiri sjajne devojke koje sviraju odličan, punokrvni, direkt-u-glavu rokenrol! I ne, nisu zanimljive samo zato što su devojke, nisu one „cice“ koje se furaju na pol… Svaka od njih je odlična muzičarka i svaka ima ludački dobru energiju. Energiju koju bez problema prenose i na one koji ih slučaju. Zvučale su toliko dobro da ne mogu da se otmem utisku da su zaslužile Main više od nekih koji su se na njemu pojavili…
Za to vreme, Main stageom odzvanjali su dobro poznati zvuci i emocije Darka Rundeka i Ekipe. Ima onih koji su to najviše čekali. “Napokon nešto dobro na Exit-u…“ Kvalitetna svirka i ime koje uvek privuče pažnju. Skupila se prilično lepa masa ljudi na tom nastupu, uživalo se, vidljivo.
A mnogi su, provereno, te večeri došli na Exit ciljano, zbog Laibacha… Ok, nije da ih slušamo prvi put, imali smo, srećom, mnogo prilike za to tokom godina. Ali oni su uvek zanimljivi i uvek dobri. Ekipa koja je bila glavna inspiracija jednog velikog Rammsteina zaslužuje da se ciljano uputite na festival zbog njih…
Mistični, fantastični. Vizuelno i zvučno besprekorni. Koncert za specifično stanje svesti i shvatanje muzike. Bez “ruke gore“ momenata i iščekivanja hitova. Sve je kod njih savršeno i sve je magično, od prve do poslednje sekunde.
Zašto magično? Zato što se svaki put kada ih slušam zapitam: kako je dođavola moguće da bend koji je toliko statičan zapravo neopisivo energičan? Nema tu ni kretanja ni mnogo priče, ništa posebno se ne dešava… a sve se dešava. Oni izađu na binu i samo vas obuzmu, hipnotišu i puste vas da uživate. I da čujete poruke, ako umete da slušate…
Čak su specifično i “komunikativni“ i simpatični u razgovorima sa publikom… “Hello, Europe. We are so happy to be here… You are fantastic audience… make some noise… Everybody say ho!“ i sve to na “balkanskom“ engleskom izgovorenom u Laibach maniru…
Exit, Laibach…
Posted by mojnovisad.com on Sunday, July 11, 2021
Nezahvalno je prepričavati nastupe Laibacha. To se ne prepričava, to se gleda, sluša i upija.
Kao što smo i navikli, tu negde pred ponoć Tvrđava počne ozbiljno da se puni svetom… u to doba je već malo teže otići do Explosive puba i čuti neki metal ili tvrđi rokenrol, ali vredi, čak i u ovogodišnjem, skraćenom izdanju.
Vredi prošetati i pored Reggae stagea i videti kako ekipice kuliraju na travi. Vredi obrnuti krug i nasmejati se na nadrealno gotivnu sliku “silent disco“ ćoška, ili osetiti energiju mase koja je dugo čekala tu slobodu.
Imam zamerki u tefteru, nije da nemam. Mnogo toga je moglo i trebalo i na ovom pandemijskom Exitu da se uradi drugačije. Dosta toga mi je falilo. I volela bih da se to od nekog sledećeg festivala popravi. Ali nekako mi se i pored toga ne da da budem “hejter“ i da ne priznam da mi je bilo nekako žao što je gotovo.
EXIT. Oduvek je bio poseban. Vidimo se na 2.1.
Ljiljana Zdravković za HL
