On je najpoznatiji i najčitaniji japanski pisac današnjice! Kakvu tajnu krije i koja je njegova definicija uspeha? Zašto svi pričaju da piše o ljubavi i magiji kad u njegovim romanima ima toliko erotike?
Japanski Nobelovac Kenzaburo Oe izjavio je da su Murakamijevi romani, koji se prodaju k’o zaštitne maske u doba pandemije, ustvari šimin šosecu (ako sam ja ovo ispravno transkribovao) ili “književnost o prosečnom čoveku”. Što bi značilo i da je sam pisac prosečan, kao čovek i kao autor. Murakami se zbog toga ne potresa, a uspeh svojih romana objašnjava prostom rečenicom: “Kada čitaš dobru priču, jednostavno nastaviš sa čitanjem. Kada osetim da pišem dobru priču, nastavim sa pisanjem“. Pored milionskih tiraža i velike zarade, najviše ga raduju čitaoci koji su mu napisali da su čitali njegovu knjigu do četiri ujutru, a potom vodili ljubav.
Haruki Murakami, trenutno najpoznatiji japanski pisac u svetu (a takođe i kod nas), rođen je u Kjotu 1949. godine. Otac mu je bio budistički sveštenik, a majka domaćica, kćerka trgovca iz Osake. Bio je jedinac i već u detinjstvu se interesovao za popularnu muziku i literaturu. Studirao je dramu na univerzitetu u Tokiju, gde je upoznao suprugu Joko, koja se nije prezivala Ono. O svom braku koji traje preko trideset godina, izjavio je: “Scenario izgleda ovako: ja uglavnom većinu vremena želim biti sam, dok moja žena to ne želi. Eto, o tome diskutujemo već trideset godina. To je žestoka borba, pa ipak, zajedno smo već tolike godine. Valjda zato što smo toliko različiti… No, meni moja žena još nije dosadila. Uvek mi se čini tako jedinstvena i na svoj način sveža. I konstatno mi daje nove impulse“.
Naravno, nije reč o telefonskim. A na provokaciju, šta bi uradio kad bi se iznenada zaljubio u drugu ženu, odvraća: “Mislite na to, šta bih, recimo, uradio da mi se neka tuđa žena dopadne više od moje? Jednostavno, spakovao bih kofere i otišao ženi koju više volim. To nije pitanje hrabrosti, već prilagođavanja situaciji“.
U knjizi “Norveška šuma”, jednom od njegovih najvećih hitova (ono što je, na primer, “Zločin i kazna” za Dostojevskog) Murakami kroz glavnog junaka opisuje sebe, mada mnogi tvrde tu i jeste reč o autobiogrfskom delu: “Ja sam posve prosečan čovek, iz prosečne porodice, s prosečnim obrazovanjem, prosečnim licem, prosečnim ocenama i prosečnim mislima“.
I njegov život je, u principu, bio prosečan. Prvi posao mu je bio onaj u muzičkoj prodavnici, a svoju ljubav prema popularnoj muzici realizovao je otvaranjem džez kluba “Peter Cat” u Tokiju, baš kao i Hađime, junak njegovog romana “Južno od granice, zapadno od sunca”. Taj klub je vodio od 1974. do 1982. Počeo je da piše tek kad je prešao tridesetu. Gledanje jedne bejzbol utakmice (bejzbol je, inače, najpopularniji sport u Japanu) inspirisalo ga je da počne sa pisanjem prvog romana “Hear the Wind Sing” (slušaj kako vetar peva). Pisao ga je nekoliko meseci, nabrzaka, za šankom, kada bi završio posao u baru. Rezultat su kratka i isprekidana poglavlja. Začudo, roman je postigao veliki uspeh, što ga je podstaklo da nastavi sa pisanjem. Iako mu niko nije lepio etiketu “novog Dostojevskog”, došle su još dve vrlo uspešne knjige – “A Wild Sheep Chase” (potera za ludom ovcom) i “Dance, Dance, Dance” (igraj, igraj, igraj), koje će zajedno s prvim romanom oblikovati ezoteričnu trilogiju poznatu kao Trilogija Pacova.
Kritičari su njegovo pisanje doživeli kao “lako svarljivo, a opet vrlo kompleksno”. A on im je servirao pravi delikates, roman “Hard-Boiled Wonderland and the End of the World” (tvrdo kuvana zemlja čudesa i kraj sveta), u kojem prvi put uvodi fantastične elemente izmešane s atmosferom čuvenih tvrdokuvanih krimića, začinjenim seksom, melanholijom, popularnom muzikom i misterijama velegrada.
Objašnjavajući odakle potiče njegova inspiracija, Murakami kaže: “Mislim da se u meni nalazi neka tama, neki lavirint, a strašno me zanima šta je tamo. Uostalom, svi se mi često pitamo: Ko sam ja? ili Čemu sve ovo? Nažalost, u većini slučajeva čovek ne pronalazi odgovore i oseća se izgubljeno. Ali, kad nađete nekog napolju, mislim izvan našeg sveta, nekoga koga ćete zavoleti, onda je to pravi odjek, refleksija, ljubav. Moj veliki uzor Džon Irving bi rekao da pišem na ženski način, pošto ne koristim nikakva dramaturška pomagala i trikove, a kamoli markere za radnju kao što on to čini. Ja samo sednem pred prazan papir i čekam da me likovi sami negde odvedu. Spontano. Kasnije uopšte ne razmišljam da li je to što pišem dobro ili ne. Zanimaju me samo moji likovi”.
Murakami je smatrao da su njegova prva dva romana tanka, pa nije želeo da se prevode na engleski, ali njegova kasnija ostvarenja postala su veliki hit u celom svetu i prevedena su na mnoge jezike. Jedno vreme je držao predavanja u Evropi i Americi. Zameraju mu da “večito piše istu priču na različite načine”, ali Murakami se zbog toga uopšte ne uzbuđuje. Kao uzore navodi Kurta Vonegata, Balzaka i, naravno, Dostojevski. Čini se da je njegov pogled na književnost i ono što radi jednako uvrnut kao njegove knjige. Sve njegove priče, zaista, govore o ljubavi, to im je osnov, a na tu temu, Murakami kaže sledeće: “Mi u Japanu ne verujemo previše u savršenu ljubav. Pre je reč o onoj formuli: šezdeset, sedamdeset posto onoga što ti odgovara, a ostalo jednostavno uzmeš u paketu. Svi imamo neke greškice i nastojimo ih prihvatiti. Mi smo, zapravo, više navikli na davanje nego na primanje. Imam utisak da vi, u hrišćanskom svetu želite uvek savršenu ljubav, inače ona kao da nije vredna. Pogledajte Amerikance! Traže savršenog partnera, pa ga ne nađu, pa se razvode, ponovo žene, ponovo ne nalaze… To me podseća na situaciju u kojoj čovek stalno pritiska dugme reset i uvek ispočetka igra istu igru“.
Glavni likovi Murakamijevih romana mnogo liče na njega i iz nekog čudnog razloga svi su bivši pušači. Umešni su u spremanju hrane i koktela, slušaju džez ili stari rokenrol i obožavaju japanska kola. Žene? Baš kakve nam trebaju: prelepe, uvrnute, misteriozne, egzotične, neuhvatljive, divlje i neponovljive. Pa, da nema magije u njegovim knjigama, ne bi ih gutali milioni ljudi širom planete, zar ne? Dakle, Japan nisu samo samuraji, Kurosava, Mange, bukake i Mišima. Treba upoznati Murakamijev Japan. Totalno je… erotičan? Ezoterija? Mističan? Baš onakav kakvog ga i zamišljamo.
Dejan Katalina ua HL
