Deset godina festivala. Deset godina postojanja i opstajanja bilo koje kulturne manifestacije je za veliko BRAVO na upornosti i istrajnosti. Naročito ako je reč o muzičkom festivalu koji neguje rokenrol zvuk. Koliko je to teško, znaju samo organizatori.
A uspeli su zato što je čačanska PRiČA – posebna priča. Uspeli su zato što je to festival koji organizuju ljudi koji vole rokenrol i koji vole svoj grad više od brojanja keša posle poslednjeg koncerta.
I baš iz tog razloga, odlučili su da ovogodišnje, jubilarno, izdanje bude besplatno i na trgu u centru Čačka. Njihov poklon sugrađanima, gostima grada, zaljubljenicima u rokenrol…
Svi su bili pozvani i svi su bili dobrodošli prošlog vikenda na dvodnevno izdanje 10. Priče.
Festival je zvanično počeo u Srpskom Pabu promocijom knjige “Zvuk slobode – Novi talas u Ex Yu”, autorke Snežane Varde.
Pomenuta knjiga donosi uzbudljivu priču o Novom talasu u rok muzici, pokretu koji je obeležio jednu epohu i ostavio neizbrisiv trag u kulturnom prostoru bivše Jugoslavije.
O “Zvuku slobode” govorili su Snežana Varda (autorka) i Ivan Fece Firči (bubnjar kultnog sastava Ekatarina Velika), a moderator je bila Žana Nenadović.
Čast da otvori muzički deo festivala pripala je čačanskom bendu Kiza Bluza koji je taman koliko treba zagrejao publiku za Neverne bebe.
Ispunjen trg, upaljeni mobilni telefoni, horsko pevanje uz Jelenu i Jovanu, Milanovo “sviranje” klavijatura stolicom, Ranđine solaže, vatromet i konfete… to bi ukratko bio opis nastupa Beba.
Da se publika pitala (a sudeći prema raspoloženju, reklo bi se i bend) svirali bi do jutra.
Ali, festivalska satnica mora da se poštuje. Takav je red.
Posle Beba publici su se predstavili gosti iz Slovenije – Sebastijan Lukovnjak i Andrej Knehtl koji čine sastav Leonart.
Dve akustične gitare i jedinstveni umetnički izraz koji briše granicu između muzike i poezije bili su potpuna suprotnost prethodnom bendu, ali i sjajan uvod u ono što nas je čekalo – Analogna Rasa.
Zoran Predin i Nikola Čuturilo u pratnji benda uz sjajno izvođenje sada nam već dobro poznatih pesama sa albuma “Analogna rasa” zatvorili su prvo festivalsko veče.
Novi dan doneo je i nova događanja u okviru festivala. Za početak – berza ploča. Nema boljeg mesta za pronalaženje retkih izdanja ili nekih novijih koja su rasprodana pre nego što smo ih “dograbili”.
Rokeri vole berze, a da je to tačno videlo se i po broju ljudi koji su dolazili na plato oko bine na kome su bile smeštene tezgice i kutije pune vinila.
I dok su se oko 17:00 časova kupovale zadnje singlice i vinili, u Srpskom Pabu uveliko je trajala priprema za novi događaj – izložbu rok fotografija “Priča za 10”.
Autori fotografija: Aleksandra Ignjatović (Headliner.rs), Wood RS, Branko Utvić, Aleksa Stanković i Duško Luković, svako na svoj način, doneo je autentičan pogled iza kulisa, na scenu i u srce muzičkih trenutaka koji su obeležili jednu deceniju čačanskog festivala.
Izložbu je otvorio Nikola Hadži Nikolić (357), a autori su se, posle oficijelnog dela, sa uživanjem družili sa gostima u opuštenoj atmosferi i uz anegdote s ranijih izdanja Priče.
Toliko opušteno da je malo falilo da zakasne na drugo muzičko veče festivala. A satnica, kao što rekosmo, mora da se poštuje. Takav je red.
Drugo veče na Trgu bilo je uglavnom posvećeno lokalnoj sceni, jer – Čačak ima Priču, Čačak ima bendove, Čačak ima scenu.
Prvi bend koji je nastupio bio je Terrachontula, a posle njih su na binu izašli Krvna grupa (jedan od omiljenih bendova Čačana, ali i legendarnog R. M. Točka) i Tampon zona.
A onda – zvuk truba i ovacije publike. Da, na binu je izašao Nikola Hadži Nikolić i njegov 357 u zanimljivoj srpsko-ruskoj postavi.
Postoje bendovi čije je nastupe teško opisati. Postoje te neke emocije koje zvuče trivijalno kada se stave na papir. Njih treba doživeti.
Ko je slušao 357 uživo zna o čemu pišemo, ko nije – neka ode što pre na neki od sledećih nastupa. Punjenje baterija dobrom energijom je zagarantovano.
Čast da zatvore jubilarno, deseto izdanje festivala Priča, pripalo je užičkom bendu Eastock.
I… da se vratimo na sam početak. Priča koja traje 10 godina, mora da je dobra priča. Ova čačanska svakako jeste.
