– Nije mi jasno… nedelja jutro, lepo vreme, sunce, ja sedim u miru i tišini pored bazenčeta… okolnosti idealne za zen… iz čista mira sam počela da plačem, srce je počelo da mi lupa, uhvatio me takav napad panike da ne mogu da ti opišem…
– Kako ti nije jasno? Okolnosti jesu bile idealne, ali ne za TEBE, to nije tvoja “safety zone“ niti okolnosti koje tebe čine potpunom!
Tako je otprilike tekao razgovor između mene i mog najboljeg prijatelja prošle nedelje, kada smo, ponešeni okolnostima i kolektivnim, planetarnim pucanjem psihe običnih ljudi, kontemplirali na temu koliko nam nedostaje život.
[accordion title=’Ljiljana Zdravković’]
Ljiljana Zdravković je svoju “muzika je moj život” priču započela sa 16 godina kada je prvi put progovorila na jednom beogradskom radiju.
Posle 22 godine ispred mikrofona i više od deset godina rada u pisanom novinarstvu (za muzičke portale), svoje iskustvo na muzičkoj sceni upotpunjava i koristi i kroz muzički PR.
Nakon stotina tekstova, sati u radijskom etru, intervjua i poznanstava sa domaćim i stranim zvezdama, koncerata, festivala… i dalje je njena najveća muzička ljubav The Bite, bend u kojem peva poslednjih nekoliko godina.[/accordion]
Muzika je moj život. I tu ne govorim samo onom njegovom segmentu u kojem je, sa svojim bendom, stvaram. Posao mi je vezan za muziku. Od prvog dana pandemije, pogađate, prihodi su mi bliži nuli nego ikad. Socijalni život mi je vezan za muziku. Ljudi sa kojima se družim, sa kojima provodim vreme, sa kojima komuniciram svakodnevno, mahom su “radnici u muzici“ ili “zavisnici“ od iste. Duša mi je vezana za muziku.
Ne mogu da zamislim svoj život bez proba, svirki, festivala, snimanja, pa čak ni ludačkih istraživanja po mrežama, pisanja i cimanja na temu – muzike! Ma, i ljubav mi je vezana za muziku, da se ne lažemo… ne umem da volim muškarca koji ne oseća taj moj svet tako kako ga ja osećam.
Duboko, oduvek, verujem da je muzika najsavršeniji vid umetnosti, da je usko povezana sa svakom ćelijom u ljudskom organizmu i da je najefikasniji lakmus papir za ljudsku dušu.
Muzika je moj svet. Muzika sam ja. I nije to samo do “zvuka“… cela ta priča koja je prati, dinamika dešavanja i međuljudskih odnosa, ta energija koja se razmeni kad god se na jednom mestu skupe neki muzički fanovi i/ili fanatici.
I ti ljudi koje vidim na bini, ljudi koje vidim sa bine, ljudi koje vidim pored bine… ti naizgled nebitni susreti, ti naizgled nebitni poznanici i naizgled apsolutno nebitna nepoznata lica koja stalno viđamo na svirkama, festivalima, koncertima… Šta ću da obučem (a da mi bude udobno), da li sam ponela powerbank, stižem li da ispratim sve po satnici, kada ću, zaboga, da se naspavam… mogu li da vozim do tamo i nazad i gde ću da se parkiram…
Ne, nisam ja nekakav adrenalin džanki i naravno da, kad je život “normalan“ nekad ne mogu da dočekam da me svi ostave na miru i da u tišini svoje sobe, neke šume ili vode, samo ćutim i “zenujem“.
Ali, od početka pandemije, sve što imam je baš – to. Tišina. Nedešavanje. I od početka pandemije slušam od većine ljudi u svojoj okolini reči utehe tipa: svima je sranje, proći će… zaradićeš… biće sve opet… desiće se… šta te briga, imaš gde da živiš, imaš za račune i hranu,
TO je važno… blago tebi, imaš dvorište, imaš bazenčić… ma tebi je, u stvari, super, šta se žališ! A meni se, ipak, sve češće dešava da se rasplačem bez povoda, da me hvata „uznemir“ kad mu vreme nije, da sedim sama u svojoj sobi kopajući po sopstvenim ranijim iskustvima sa depresijom ili guglam tekstove na temu anksioznosti, da nađem rešenje za nekakav balans i sačuvam zdrav razum. Zašto, ako je sve ok, ako imam i gde i od čega da (pre)živim, zdrava sam, moji su zdravi, imam prjatelje i znam da će sve ovo proći i da ću se snaći, šta god da se desi?
Zato što mi fali moj svet.
Naravno da se, kao i svi, plašim i za zdravlje, živote svojih roditelja, prijatelja… Naravno da me hvata i strah od nemanja posla i pravim sve moguće i nemoguće konstrukcije kako da preživim dok sve ovo traje. Ali me od svega najviše razara to što nema mog sveta.
Nema sveta koji daje smisao svemu što sam gradila, svemu što sam bila i osećala, čemu sam se nadala i želela da budem. U ovom paralelnom, „Corona Univerzumu“ moje JA se svakodnevno pita da li sam napravila i jedan pravi izbor u životu. U ovom paralelnom pandemijskom svetu, „smisao“ se svodi na puko preživljavanje, kukanje i smišljanje najinteresatnijih teorija zavere. U ovom čudnovatom Covid 19 životu je krompir važniji od umetnosti.
U ovom paralelnom Univerzumu smo zaboravili, izgleda, da nije samo fizičko zdravlje ono što treba da sačuvamo.
Fali mi moj svet. Moj svet sastavljen od muzike, energije i misli koje daju smisao svemu. I nisam jedina. Fali svima koje poznajem. Znam da ne pričam samo u svoje ime kad kažem da mi više fale bend i svirke nego pare (koje nemam).
Novce ćemo zaraditi, ovako ili onako, i ako ostanemo u muzičkoj sferi i ako budemo okopavali krompir.
Fali i vama koji ne živite (od) umetnost(i), samo što niste toga ni svesni. Fali vam da osim bombardovanja brojkama, tužnim pričama, izjavama kriznih štabova i onih pretećih (i vrlo dobro osmišljenih, za tu svrhu) naslova, vidite da tamo neko ima izložbu, igra predstavu, ili svira neki koncert.
Fali vam da kad prošetate ulicom vidite plakate sa najavam dešavanja, a ne samo unezverene poglede sjebanih građana i njihove maske. Fali vam da makar kad jednom u sto godina rešite da izađete sa nekim, ne morate da razmišljate gde možete i do koliko morate da ostanete.
Fali vam da ne počnju svake vesti statistikama i apelima i fali vam da čak i na društvenim mrežama gledate one gomile “citata“, gotivnih yt linkova i fotki sa mora, umesto beskrajnih, užasnih priča o bilo kojoj bolesti.
Fali vam normalan život. Fali vam smisao. Kapirate?
Umetnost daje smisao. Ona objašnjava, boji i daje nadu. Ona nam oplemenjuje život i štiti nas od stvarnosti i kad tu istu stvarnost ogoli do koske. Umetnost nam čuva dušu i mozak.
Ona je izvor razmišljanja ali i izvor osmeha, razbibrige i lepote. Ona objašnjava ko smo i daje nam mogućnost da budemo neko drugi. Ona nam objašnjava gde smo i može da nas odvede na bilo koje drugo mesto na svetu.
Umetnost čini svet boljim i daje smisao, a depresija se tamom i besmislenošću hrani.
Setite se toga pre nego što pomislite: “ma jebeš muziku, kakvi koncerti, do mojega, daj da sačuvamo živu glavu“ ili izjavite kako su muzičari razmaženi i bolje im je da uzmu motiku u ruke nego što kukaju ili (pogrešno) zaključite da svi mi patimo samo zbog (nemanja) para.
Kao što sa police u marketu uzmete hleb da nahranite stomak, tako od onoga što umetnici umese hranite mozak i dušu. Kao što nekome poplava uništi njivu, nama korona uništava useve i “poplavljuje“ naš svet. A kad nema našeg sveta, nešto debelo nedostaje i u vašem. Priznajte koliko (vam) je bitna kultura pre nego što ispraznimo Covid centre ali napravimo nove “Laza“ centre i postanemo zavisni od Bromazepama.
Pre dva meseca napisala sam, više kao foru, status “Ubiće me ova Corona, a ni zaraziti se neću“. Tek poslednjih dana zaista shvatam koliko te moje reči zapravo, i nisu “fora“.
Moj svet je “on hold“ i nadljudskim naporima se trudim da me besmisao ne odvuče u tamu i da više nikad ne uzmem ni jedan “lekić“ kao onog dana sa početka ove priče. I (ne pitajte me kako znam ali) muzika će me od te tame i odvući, na vreme. Neki neće biti te sreće i ne nose u sebi tu snagu. A neki, nažalost, neće ni znati u čemu je problem, kad ta tama zahvati i njihov svet.
