Springstina mnogi smatraju naslednikom Elvisa Preslija, Vudija Gatrija, Pita Sigera i Boba Dilana, ali je na njega takođe dosta uticala rok i ritam i bluz muzika 60-ih godina 20. veka. Na snimanja i turneje najčešće ide sa E Street Bandom.
Junaci njegovih pesama su ljudi iz američkih predgrađa (često iz njegovog rodnog Nju Džerzija), suočeni sa svakodnevnim egzistencijalnim problemima. Vremenom se Springstin u svojoj lirici okretao od slikanja života “divljih” klinaca iz američkih predgrađa, ka ozbiljnijim socijalno-političkim temama, posebno tretirajući probleme američke radničke klase (obično kroz priče ispričane u prvom licu, gde se autor poistovećuje sa junakom pesme) čiji su (anti)heroji redovno izloženi teškom i napornom životu.
Vremenom je postalo uobičajeno da se poistovećuje sa progresivnom politikom. Njegova pesma “Born In The U.S.A.” je bila toliko popularna da su ga tokom predsedničke kampanje u SAD 1984. godine svojatali i Ronald Regan i Volter Mondejl, pogrešno je tumačeći kao prosto patriotsku, umesto kao kritiku posledica Vijetnamskog rata.
Springstin je poznat i po svom nadimku “The Boss”. Mada je svojevremeno izjavio da mu se ne sviđa, ponekad na koncertima tako u šali zove sam sebe. Nadimak je dobio dok je kao mladić tokom šezdesetih svirao s bendom po klubovima. Na sebe bi uzimao zadatak da naplaćuje zaradu za bend i sam deli novac članovima.
Springstinovi albumi su u rasponu od komercijalnijih rok albuma do onih okrenutih folku. Njegov komercijalno najuspešniji period bio je između 1975. s albumom “Born to Run” i 1984.godine i albuma “Born in the U.S.A.” Do tada je stekao lojalnu publiku koja ga je pratila i u manje uspešnom periodu do 2002.godine, kada je povratio staru slavu albumom “The Rising”. Springstin je od sredine osamdesetih počeo da snima videospotove, od kojih su najpoznatiji oni objavljeni za materijal sa albuma “Born in the U.S.A.”.
