“The Illiac Suite” je kompozicija iz 1952. godine i dobila je ime po ILLIAC kompjuteru na kom je komponovana. Ovo je jedan od prvih primera da je kompjuterski program kreirao muziku uz pomoć veoma dobro definisanih parametara.
Kompoziciju su odsvirali muzičari i ona zvuči ovako…
Programeri su bili Ledžaren Hiler i Lenard Ajzakson, a zanimljivo je da Hiler sebe smatrao prvo hemičarem, a onda kompozitorom.
Dok je radio na ILLIAC kompjuteru shvatio je da je metodologija rešavanja problema iz hemije ista kao ona koju koriste kompozitori, pa je odlučio da eksperimentiše. Ajzakson je pomogao pri programiranju kompjutera.
Prvi eksperiment zvuči najviše tradicionalno, najsličnije Bahu. Njih dvojica kreirali su jednostavna pravila: melodija koja koristi note unutar jedne oktave, harmonije koje teže majoru i minor bez disonance, kao i još nekoliko drugih parametara.
Drugi eksperiment je sadržao polifoniju četiri glasa i nešto kompleksnija pravila…
U trećem eksperimentu stvari postaju zanimljivije i sve to dobija moderan prizvuk. Ovde su Hiler i Ajzakson pokušali da uvedu ritam i dinamiku, iako su na kraju morali dosta odluka da oblikuju van programa i da uvedu neke korektivne algoritme.
Četvrti i poslednji eksperiment iskoristili su da zamene pravila muzike iz prva tri, sa pravilima nekih ne-muzičkih disciplina kako bi pokazali da se kompozicija može kreirati od bilo čega.
Hiler i Ajzakson su ovdje koristili Markov Chains (model koji se koristi pri rangiranju Google rezultata ili za predikcije teksta pri kucanju na telefonima) kako bi komponovali finalni komad.
Prve tri kompozicije su odsvirali članovi univerzitetskog studentskog orkestra u avgustu 1956. godine, dok je četvrti komad u to vreme još komponovan.
Završen rad privukao je pažnju Vladimira Usačevskog koji je osnovao uticajni Columbia-Princeton Electronic Music Center u Njujorku.
Izvor: bosonoga.com
