Pred drugo festivalsko veče, činilo se da će kiša. Vremenska prognoza je obećavala suvo vreme i taman dovoljno nižu temperaturu.
Znatno prijatnije okolnosti u startu su značile mnogo više energije u publici. Prognoza, iznenađujuće, nije pogrešila, pa su kišobrani ostali kao nepotrebni aksesoari. Lepeze su i ove noći imale prednost.
Poznato je da Joker Out i Buč Kesidi imaju bazu od, recimo, prva tri reda obožavalaca, spremnih na višečasovno čekanje radi zauzimanja najboljeg mesta.
Sa druge strane, bend kao što je The Hu, iziskuje prostor za šutke. Kad se na sve dodaju i Osvajači, nastaje zaista neobičan presek skupova. Ka Joker Outu će leteti plišane igračke, a The Hu se možda zapita od kad je postalo popularno da publika na njihovim svirkama nosi šljokice.
Ko zna kakvi su se proračuni dešavali, kad ko koga čeka, ko kome čuva mesto. I šta se desi kada se spoje potpuno nespojivi izvođači i njihovi dijametralno suprotni fanovi? Nastane festival, u svojoj suštini.
Dakle, glavnu binu su otvorili Osvajači. Istovremeno, otvorili su sezonu pirotehnike. Nije im smetalo što su prvi, Čipi se čak oduševio koliko je publika “raspoložena u ovaj sumrak“.
Bili su tu bajkeri, tinejdžeri koji tek otkrivaju festivale i njihovi nostalgični roditelji. Kad su počeli da se pojavljuju ljudi obučeni u kostime mongolskih ratnika, bilo je jasno koliko je sati.
Publika je, u pauzi između bendova, otpevala “Balls to the Walls“, koja se čula sa razglasa, što je bila savršena uvertira za ono što sledi.
The Hu je mongolski folk metal bend. Nastup na Arsenal Festu je istovremeno i njihov prvi nastup u Srbiji. Ono što privlači najviše pažnje, pored njihove pojavnosti, svakako je statua na sredini bine.
Bo’orču bio je jedan od prvih i najvernijih prijatelja i saveznika Džingis-kana. Prvi put je sreo Džingis-kana još kao dečak, u vreme kada je Džingis-kan (tada Temudžin) tražio svoje ukradene konje. Bo’orču mu je pomogao da povrati konje i vratio se sa Temudžinom kod njegovog oca, koji ga je izgrdio jer se uplašio da mu je sin poginuo. Kasnije je Temudžin poslao svog brata Hasara da dovede Bo’orčua u njegov logor. Bo’orču je odbio nagradu za pomoć u vraćanju ukradenih konja, ali je priznao Temudžinov autoritet i priključio mu se kao nökör (“slobodni pratilac“), napustivši sopstvenu porodicu.
Dakle, statua je fokus tokom koncerata, posebno dok izvode pesmu “Yuve Yuve Yu“. Bilo je tu još simbola mongolske tradicije – u publici su dizane mnoge verzije mongolskih zastava.
– Tonight, we rise together – poručili su. Teško da postoji bend čije se ime lakše skandira “Hu! Hu! Hu!“.
Nisu leteli brusevi, ali je letela kosa. Kako publici, tako i njima.
Zainteresovani slučajni prolaznici, ljubitelji šutki, lako su se adaptirali okruženju. Razume se, ko je bio tu namenski, bio je u elementu od početka.
Može li “The Trooper“ na mongolskom? Može, čak i sa tradicionalnim instrumentima. I to kako.
Za kraj, odsvirana je “This Is Mongol“, pod svetlima u boji zastave i uz atmosferu na potpunom vrhuncu.
– Mislim da će naša muzika posle The Hu zvučati vrhunski. Bojim se, posle ovog “growlovanja“ i tradicionalnog pevanja, zvučaću… – započeo je Bojan.
– Ma, ima da “growluješ“ i ti, reći ćemo im da nas pojačaju, ima da gori – prekinuo ga je Kris, posle čijih reči se zaorio smeh celog sastava Joker Out.
– Šalu na stranu, smatram da je za festivalsku publiku uvek dobro imati muziku koja dotiče različite spektre zvuka, žanra i osećanja – rekao je Bojan, u bekstejdžu, dok je The Hu rasplamsavao pirotehniku na glavnoj bini. I kad smo već kod bine, a posebno kod onoga što na nju leti, Joker Out je oktrio i šta je najluđi poklon koji su dobili.
– Vudu lutke – odmah se setio Kris.
– Da, da, svako je dobio svoju – potvrdio je Bojan, videvši začuđeni pogled.
– Dobili smo i “naše male verzije“ u kostimima sa Evrovizije. Ali vudu lutke ne pipamo, neka stoje zaključane, da ne krene odjednom nešto da nas boli – nastavio je Kris kroz (pomalo zabrinuti) smeh.
U tom trenutku je stigao Buč Kesidi, pa je bilo vreme za drugarsko pozdravljanje i nadmetanje “ko je veća zvezda“. Posle razmene pozitivne energije, koja je izbijala iz ovog bekstejdža, Joker Out se vratio pitanjima.
– Uh, šta li nam je omiljeni poklon? – razmišljali su.
– Rekao bih da su to knjige i pisma koje dobijamo od fanova. Pišu nam priče o tome kako se pronalaze u našoj muzici, kako im ona pomaže. Čitanje toga je zaista posebno – rekao je Bojan.
Iz šutki, atmosfera je prerasla u euforiju, praćenu vrištanjem, ushićenjima i svim onim što ide uz bend kao što je Joker Out.
Intro, svetla u ritmu i eto ih – dve godine kasnije, na istoj bini. Kada su prvi put bili na Arsenal Festu, izvinjavali su se publici što možda ne može da razume tekstove.
U međuvremenu, oni su naučili srpski, publika slovenački. Dobitna kombinacija, uzajamno poštovanje, ljubav i pre svega, razumevanje.
Nisu ostali dužni, imali su pirotehniku. A na “Demonima“, sasvim prikladno, Bojan je dokazao da itekako može i ume da izvede onaj pomenuti “growl“. Izgleda da se ipak nisu šalili.
– Znamo da bijete bitku za lepše sutra. Zato evo jedna pesma kao veliki f*ck off za sve one koji imaju nameru da nas razdele i koji vama stoje na putu – rekao je Bojan i zapevao “Muziku za decu“.
U dve godine pauze, uvežbali su hvatanje poklona do savršenstva. Uvežbali su i izazivanje aritmija u publici, svaki put kada uzvrate poljubac ili pogled. Svesni situacije, što su još jednom potvrdili onim “pumpaj“ izgovorenim na bini, skrenuli su pažnju i na organizaciju:
– Molim vas, aplauz za organizatore. Znamo koliko je teško organizovati bilo šta u ovakvim okolnostima.
I bez obzira što su tekstovi poznati svima, jedan sing-along momenat je posebno simpatično istaknut:
– Ljudi, to je toliko lagan tekst, ’ajmo svi, pa, pa, pa, pa.
Bojan se izvinjavao što mu je pucao glas. Proveravao je koliko je vremena ostalo do kraja. Ništa to nije bilo važno. Pokazao je da ne mora da bude ni metal, ni šutke, a da su svi na nogama. Njegova energija se savršeno prenosi na publiku.
Ni Garden nije bio mirniji, bile su i tamo jednako zanimljive kombinacije žanrova. Lavina, 357, preko Profesora Čonte.
KBO! je bio zadužen za pank, da bi se do kraja večeri preko Bjesova stiglo do modernog trepa. Veče su zatvorili Kanda, Kodža i Nebojša.
Buč Kesidi i Joker Out su odavno prijatelji. Dok su jedni svirali, drugi su pomno pratili nastup iz lože. Kad je bilo vreme za zamenu, samo su se pozdravili, nazdravili i ustupili sto.
Nije bila ni subota uveče, nismo bili u klubu. Ali, petak na festivalu nije loša opcija. Odela sa šljokicama i svetla koja neodoljivo podsećaju na atmosferu “Euforije”. Od kluba iz kog se rađaju “Moderne veze”, pa nazad na prvi album. Tako smo, kad smo ispratili isto ono “pumpaj” koje je ovog puta dolazilo iz matrice, zaslužili da izaberemo pesmu – odlučili smo se za “Kafe aparat”.
– Ljudi, je l’ imamo snage? – pitali su.
Imali smo, itekako. Za celu noć, za svaku binu i svaku DJ žurku. Sva energija koja ostane neiskorišćena, preliva se u poslednji dan. Pravo na La Femme, Rundeka ili Faithless, po ukusu.
J. Ilić za HL
