Bila je sredina devedesetih godina u Beogradu. Najgore moguće vreme za bilo kakve aktivnosti koje su mogle da se smatraju delom normalnog života. Na 150 km od nas ljudi su jedni drugima sekli glave… doslovce. Život običnog čoveka je vredeo malo i bilo ga je teško živeti. Tako je živeo najveći broj naših sugrađana.
S druge strane, bilo je i tada ljudi koji se nisu predavali letargiji, apatiji, sumornoj svakodnevici… Pokušavali su da svoje aktivnosti prilagode trenutku i da iz istog izvuku najbolje što mogu da bi svoje vreme na zemlji iskoristili dostojno i kvalitetno. Akteri noćnog zivota Beograda u tom periodu, bilo aktivni učesnici, bilo konzumenti, mogli su se smatrati perjanicima gore pomenute grupacije ljudi. Trudili smo se svim silama da zanemarimo stvarnost oko sebe, da se iz iste, koliko god je bilo moguće, izopštimo i da se ponašamo kao da živimo u paralelnom svetu. Želeli smo da pragovi naših lokala, radio stanica, prodavnica ploča i diskova i stanova predstavljaju ogledalo kroz koje je Alisa otišla u Wonderland…
Takav je baš bio i moj drug Petar…
Večito nasmejan, veseo, razdragan. Voleo je klubove, razumeo se u muziku i trgovao je kvalitetnom muzičkom, video i svetlosnom opremom. Bio je dosta uspešan u tome i stekao dobro ime i poziciju u svetu klabinga, filma, produkcije, televizije… Bio je, ono što mi ugostitelji kažemo, dobar gost. Uvek odmeren, lepog ponašanja, galantan. S druge strane bio je odličan poznavalac kvalitetnog klupskog zvuka, bilo elektronskog, bilo onog drugog, sviračkog. Voleo je dobra i kvalitetna pića… i umeo je ponekad da pretera.
Puštao sam muziku u jednom velikom, lepom i već legendarnom beogradskom andergraund klubu. Mog poslovnog partnera i velikog prijatelja, sa kojim sam samo nekoliko meseci pre toga zatvorio jedan sjajan lokal, pozvao je menadžer tog kluba da muzički uređujemo jedno veče. Izabrali smo nedelju… Muzika koju smo puštali je bila prilično drugačija od one koja se inače vikendom mogla čuti u tom lokalu i zbog toga smo, makar tako mislim, imali poprilično uspeha. Iz nedelje u nedelju bilo je sve više ljudi koji su umesto elektronske muzike, koja je bezrezervno i neumoljivo preuzimala primat u klabingu sredinom devedesetih i od tada taj primat nikome nije prepustila, želeli da uživaju u harmonijama acid jazz-a ili teškim i masnim basovima hip hop i R’n’B muzike.
Petar je bio redovan gost. Došao bi, javio bi se, upoznao nas obavezno sa nekom od devojaka koje je sa ponosom dovodio i istinski i sa puno žara i pažnje uživao u numerama koje smo kolega i ja miksovali i slali sa naših Gemini CD plejera i Technics gramofona direktno u horne i bas vufere kutija koje je verovatno baš Petar i nabavio i prodao tom klubu.
Jedne od tih nedelja Petar je došao sam. Delovao mi je utučeno, tužno… Trudio se da to sakrije iza svog širokog osmeha, ali nije uspevao.
– Matoooori… kako ide? Jesi li spreman da nas i večeras dobro izvozaš? – dobacio je s ulaza i bacio “kosku”.
Nisam mu stavio do znanja da sam primetio da je te večeri drugačiji i da mi se učinilo da naš redovni i uobičajeni pozdrav nije do kraja iskren.
– Veži se, polećemo uskoro… – bio je moj odgovor.
Puštali smo dobre stare stvari… rešali su se hitovi bendova poput Brand New Heavies, Incognito, Donald Byrd, Roy Ayers… a onda smo prešli na Tribe Called Quest, De La Soul, Tone Loc, Alliance Ethnique…
Znao sam šta Petar čeka. Obožavao je Tupaca. Poznavao je odlično njegov opus i znao je tačno šta se od njegovih pesama u kom trenutku slaže sa numerom koja se vrtela. Znao je šta se slaže po stilu, BPM-u, energiji… Ispunio sam mu, kao svaki put, nekoliko želja.
Veče je teklo svojim tokom i sve je bilo baš kako treba, ali je Petar bio sve pijaniji i pijaniji. Voleo je da pije, ali te večeri je jednostavno preterivao. Čašćavao je ljude, igrao, družio se… startovao devojke. Sve u okvirima pristojnog klupskog ponašanja. Ničim nije nikoga uvredio niti je preterao u bilo čemu, osim u količini alkohola.
A onda je došao i kraj toj naizgled uobičajenoj lepoj klupskoj večeri. Bilo je već dosta kasno, klub je bio skoro prazan a svetla su počela lagano da se pale. Počeo sam da pakujem ploče i diskove, skinuo i spakovao slušalice. Moj kolega je već otišao kao i veći broj stalnih gostiju. Već sam razmišljao o tome šta ću i kako sutra da uradim u toku dana, koje ploče da spremim za naredni nastup, gde ću da jedem pre spavanja (uh, da sam bar bio pametan da preskačem te obroke…).
– Matoooriiii… ej… ajde molim te… još samo jednu stvar za mene…
– Nemoj Petre… kasno je. Spakovao sam već sve… Ajde da ostane nešto i za sledeću nedelju – pokušao sam fino da ga odbijem, a da ga ne uvredim.
– Ej… ali ajde onu našu. Tupac Shakur, matori… znašs koliko ga volimo obojica… – bio je uporan.
Znao sam da iz njega progovara Jack Daniels. Nije mi bilo teško da se opet raspakujem i da nađem neku od njegovih ploča, ali osoblje je u međuvremenu već popalilo svetla, a obezbeđenje ušlo u klub. Morao sam da poštujem i pravila kuće u kojoj radim.
– Slušaj… obećavam da ću početi svoj set iduće nedelje tom pesmom. Evo sad ću da je spremim.
– Dobro… dobro, ajde ako obećavaš. “I wonder if heaven got a ghetto!” To je ta stvar… pazi, obećao si… – zaplitao je vec jezikom.
– Slušaj… – rekoh mu mirno i staloženo, – Ajde sačekaj koji minut pa ću te ja odbaciti do kuće. Ostavi auto ovde u kraju… Popio si dosta, ima murije, jebiga… – pokušao sam da ga nagovorim. Nije bila bitna policija niti njegova vozačka dozvola. Nije bio u stanju da vozi.
– Ma joook bre… šta ti je. Super sam, ne brini ništa... – odgovorio je i već bio na pola stepeništa.
– Čekaj, čekaj… – pokušao sam da ga zaustavim – Ajde da ti pozovem taksi…
– Ma ne… vidimo se u nedelju. Sve je OK matori, super sam… I ne zaboravi: I WONDER IF HEAVEN GOT A GHETTO!
Bio sam poslednji čovek koji je video Petra živog.
Zakucao se u kombi koji je stao u zaustavnoj traci na auto putu kod Sava Centra i na mestu poginuo. Imao je 28 godina.
Od tada više nikada nisam pustio Tupaka…
