Snažna, istinita, potresna, ali opet i pesma koja daje nadu i tera nas da svi zajedno izdržimo, jer – “Ovo će proći”.
To je naziv nove pesme Hladnog piva koja nas uči da nikad ništa ne uzimamo zdravo za gotovo. Ono što danas imamo, već u sledećem trenutku može biti drugačije. Emotivan tekst i muziku pisao je Mile Kekin, a tehnički vrlo izazovan projekat na daljinu, sa brojnim gostima u pesmi, završio je producent Denis Mujadžić Denyken.
Zbog situacije u kojoj se do sada niko od nas nije nikad našao, Mile je pred sebe postavio najveći izazov do sada – snimiti i video za ovu pesmu na daljinu.
Sve je krenulo u nedelju, u 6:24 ujutro. Ljude iz sna budi snažan zemljotres kakav se ne pamti u glavnom gradu Hrvatske. Prestravljeni iskaču iz kreveta, ne znaju šta se događa. Napolju je pandemija epokaliptičnih razmera, vlasti apeluju da ostanu kod kuće, zemljotres ih tera iz kuća.
Centar Zagreba, u kojem živi Mile, najviše je stradao, a kako je to Mile Kekin doživeo, objašnjava:
– Još u pidžami čekamo. U autu žena, klinci i ja. Nemam pojma šta čekamo. Možda da režiser vikne da je scena snimljena. Na radiju govore da ne idemo napolje zbog korone, ali da izađemo iz kuća zbog zemljotresa. Susednoj zgradi se urušio krov. Srećom, niko nije stradao. Komšije stoje zbunjeni i promrzli na hladnoći, pada sitni sneg. Žena mi kaže da krenem bilo kuda, samo da krenem. Vozimo nadrealni slalom smrskanom Ilicom. Krivudajući među ruševinama pitam se šta je sledeće nakon pandemije i zemljotresa. Hoće li se iza Medvednice pojaviti Godzilla da nas sve razbaca k’o lego kockice?
Noć pre napisao sam pesmu o ovoj neukusnoj šali od vremena u kojem živimo. Tad me morila samo korona. Refren mi ne izlazi iz glave.
Vraćamo se u napukli stan. Pred ženom glumim statičara u stilu: “Maco, nije to ništa što se ne može zakrpiti”, ali me predobro poznaje. Zovem prijatelje Barbaru i Juricu Toth, koji nam nude svoju praznu kućicu na selu za korištenje, dok ne vidimo kakvo je stvarno stanje sa statikom zgrade. Navrat nanos trpamo prnje u gepek i krećemo.
Tamo na selu se bacam na dovršavanje te nove pesme. Gitara mi nije stala u auto, ali sam srećom poneo laptop i mikrofon pa snimam po prvi put samog sebe. Urlam toliko glasno da klinci imaju problema pratiti nastavu na trećem.
Fali mi nešto. Ne! Fali mi neko. Fale mi ljudi. Fali mi puno glasova da me uvere da je taj refren istinit.
Zovem sve koje znam da mi snime taj refren mobilnim telefonima, starog drugara Goluba iz Goblina, komšiju Shemsu 69 iz Brkova, Edu Maajku, zovem Sašu iz TBF-a, Dubiozu, Šarana iz Štuka, Amiru Medunjanin koju ne poznajem, ali mi se čini skroz ok, zovem Gibonnija, naučnika Igora Rudana čiji sam veliki fan, zovem Šprajca, Sokija iz Elvis Jacksona, Rambo Amadeusa, Ivanku Mazurkijević i Mrleta iz Leta 3, Remi, Vojka V i naravno zovem i moje momke iz Piva i svi, ama baš svi do jednog, pristaju da mi ponove jedino što sad želimo čuti – da će i ovo jednom proći!
Pogledajte rezultat Miletovog poduhvata:
