Nisam počeo da pišem izveštaje sa domaćih koncerata i neću, ali ne mogu da se načudim više, zapravo ne znam ni čemu se čudim…
Prošle noći se ceo apsurd beogradske rok scene odigrao pred mojim očima za samo sat vremena. Kako nas vide “oni”, kako nas vide “oni drugi” i na kraju kako sami sebe vidimo, sve u sat vremena…
Nije prošlo ni tri minuta kako smo se pozdravili ispred stanice Ruska, prvoj sedećoj stanici posle Beogradskog sajma, eto marice po sred tramvajskih šina u kontra smeru, brzo se zaustavlja ispred nas, a iz nje iskaču četvorica čuvara javnog reda… to su ovi “oni”…
– Dobro veče momci, gde ste krenuli?
– U Garažu na svirku…
– Šta ima tamo?
– Love Hunters, treba sad oko 22h da počne svirka nadam se.
– Zar tamo ima nešto večeras, nigde nikoga nismo videli tamo? (aj i ti nas je*i jer nas je malo, molim te…)
– Šta da ti kažem, dobra muzika nije popularna (gleda me bledo, a i Žiki nije jasno šta im serem… Pa serem, muka mi je više od drkanja bez potrebe samo zato što njima deluje da imam nešto što oni traže…)
– Isprave momci…
I onda standardna procedura, širi noge, izvrći džepove, pokaži novčanik, izvadi pare, hiljadu pitanja… “Jel imate nešto nedozvoljeno…” i ta sranja… Ispada mi telefon, Nokia C201, baterija pada pod šine – i prestaje da radi.
– Jaoooo sad ste mi i telefon pokvarili (Žiki opet nije jasno šta se*em)
Još desetak minuta drkeljisanja i provera…
– U redu je momci, prijatno!
– Prijatno i vama gospodo i da nađete negde to što tražite…
– Koji je tebi ku*ac bre, što se zajebavaš sa njima, odgovori im lepo kad te nešto pitaju
– Ne mogu stvarno Žile više da budem ozbiljan, čistiji sam od njih svih i samo mogu da se zajebavam inače ću da popizidm više nego što stvarno pizdim…
Setim se tako nekih manje srećnih vremena, neko će reći manje slobodnih, devedeset i neka, klinac sam i ložim se na Boru Čorbu i Milića Vukašinovića koji se glasno smeje u Maksoviziji dok Minimaks valja loše fore…
Imam šest ili sedam godina, a menjajući kanale tata se često zadržavao na televiziji NS PLUS, НС ПЛУС tačnije, koju ću uvek pamtiti po depresivnim crtanim filmovima na mađarskom jeziku i spotovima raznoraznih bendova kao i koncertima koje su u to vreme puštali…
Ima tome i 25 godina, a sećam se naradžastog spota i proćelavog glavonje koji ponavlja “En der, en der, en der, ouu der” (Love Hunters – “There”, ako nekom nije poznato) i tate koji kaže: “Nije loš ovaj, zanimljiv je, specifičan glas i faca… eto održava se još uvek nešto dobre muzike i pred svega… i taj Ritam Nereda, to nešto ustvari i vredi…”
Posle par minuta eto nas ispred Garaže. Na kapiji stoje dva tipa i veselo nam se obraćaju… e to su sad oni “oni drugi”…
– Idete na Love Hunters momci?
– Idemo, tebra, jel počela svirka već?
– Ma poranili ste! Nego jel vam trebaju karte?
– Šta ispalio vas neki ortak, a? A vi mu kupili ulaznicu?
– Ma da, ajde ako hoćete evo vam za 1000 dinara obe, inače je ulaz 600.
– Pa ajde, što da propadnu ljudima karte.
– Ajde sa mnom ovamo do ulaza.
Lik nas dovodi do ulaza, strpao 1000 dinara u džep, nešto objašnjava ovom liku iz obezbeđenja, tapše nas po ramenu “Uživajte momci…. Nismo se ni okrenuli njega nema… Jeb’o mater, pa ovaj je uzeo 1000 dinara direktno iz džepa benda, a ja sam mu još dao te pare!? Ej! Alo Žile, šta se događa! Pa da li je jebeno moguće da neko cupka tu ispred Garaže bez sramote da uzme nekome 1000 dinara jer poznaje buzdovana na ulazu!? Pa jebo te, jel moguće… Neki ljudi koji su totalno van naše priče, našli su način da zarade na nama, na bendu… “Da mu ne propadnu karte…”! Koje bre karte!?
Tonska proba je u toku, primećujem da ta Garaža više i nije tolika rupa kao ranije, zvuk je zapravo dobar, Mumin zvuči dobro i sve je na mestu, međutim u klubu nas nema ni 20. Doći će ljudi poranili smo…
Došli su ku*ac… Do kraja svirke u klubu nije bilo ni 40 ljudi… e, to smo mi!
Samo razmišljam o tome šta tom Milanu Muminu koji posle 25 ili 30 godina sviranja i više od deset albuma prolazi kroz glavu kada u srcu “metropole” i “kulturnog centra ovog dela Evrope” svira pred 40 ljudi!?
Evo, mene je sramota. I znam da nije sramota samo mene, bilo je sramota sve nas tamo koji smo do kraja svirke primetili grupice ljudi koji ulaze u klub jer posle ponoći počinje neka izrealska trens ili šta god žurka na istom mestu… Prošli put je bilo 600 ljudi na istoj toj žurci…
Apsurd za apsurdom…
Sva beda i očaj domaće scene… Kako nas vide “oni”, kako nas vide “oni drugi” i na kraju kako sami sebe vidimo, gde se ni ne vidimo jer nas jebeno nema… sve u sat vremena…
Kako je bilo na svirci? Koga boli ku*ac kako je bilo na svirci, došli biste da vas stvarno boli… ili jednostavnije – Sramota je bilo na svirci! Eto tako je bilo!
I “živeli hiljadama godina i svakome po stotka”, ako vam to išta znači!
Dragan Miočinović
Koga boli kurac da da 600 kinti da slusa stare, debele, neuspesne bendove? NIKOG.
Realno, i 40 ljudi je puno za Mumina…